http://www.politika.rs/scc/clanak/444013/Zataskavanja-oko-smrti-pesnika

Цела та прича шта се десило у Загребу у ноћи између 11. и 12. фебруара 1961. године када је страдао Миљковић је, према његовим речима, прави хорор. Шта се и како десило? Зашто је убијен Бранко Миљковић, зашто су га пронашли како клечи са накривљеним шеширом?

Агенти Службе државне безбедности, одвукли његово тело у Ксаверску шуму и обесили на грану дебљине дечије руке, али су цео случај трапаво заташкали, из простог разлога јер је 1961. братство и јединство било врло осетљива ствар. Присетимо се његовог чувеног ексцеса због разочараности у Тита када је викао: „Зашто убијају песника у социјализму”. Тада су га први пут привели, а познато је да је имао и полицијски и дебеовски досије – наводи наш саговорник и додаје:
– У тренутку када је убијен имао је девојку, сумњам у оно писмо које је послао Петру Џаџићу, где Миљковић каже: „Моје песме траже моју главу” говорећи о недавно преминулој Милици Николић, да је наводно, та жена била „потреба мога духа”. Мислим да је то био фалсификат, да служи само да би се заташкао злочин. То је јединствен случај да се једно убиство заташкава кроз књижевну теорију. Та Џаџићева књига је скандалозна, Первићеви записи исто тако. Чак знам причу да је Миљковићева мајка Марија Браило, Јеврејка из Далмације, у то време срела Первића и рекла му: „Ако будеш говорио да се мој Бранко убио, следећи пут ћу понети јаја и гађаћу те.” Миљковићеви родитељи никад нису поверовали да се њихов син убио.