Ko su biskopi koji su bezobrazno spocitali patrijarhu Irineju, kako mora uvazavati „hrvatsku državnost”, besni na prigovor oko Alojzja Stepinca?

Odgovor najbolji daje primer njihovo delo, i na šta su bili „spremni”.

https://www.telegraf.rs/vesti/2743592-fra-sotona-najbrutalniji-ustaški-ubica-zverski-je-ubijao-decu-i -govorio-da-tako-pokrstava-izrode-u-ime-boga-foto

FRA SOTONA

Rođen je u Jajcu 1915. a 1938. godine se zamonašio i ušao u franjevački red u samostanu Petrićevcu u Banjaluci, dobivši duhovno ime Tomislav. Odavno više nije poznato kako je taj čovek već do svoje 26. godine života postao radikalni ekstremista, ali se zna da je već u prvim danima NDH njegov nadređeni u samostanu tražio od njega da prestane da se petlja sa ustašama. On to nije poslušao i čim je 1942. diplomirao teologiju u Sarajevu, postao je vojni sveštenik u ustaškoj kasarni. Iste godine zabeleženo je da je učestvovao u pokolju oko 2.300 civila u predgrađima Banjaluke, a ljude je često ubijao sekirama i krampovima.

Ono što je o Filipoviću tada zabeleženo, iz današnje perspektive može se činiti kao puka fikcija. Već u ustaškoj uniformi, jer franjevci za njega više nisu hteli ni čuti, on i još nekoliko ustaša zatekli su u selu Šargovcu 52 dece usred nastave.

Ušli su u jedan razred, pristojno pozdravili učiteljicu i decu, da bi Filipović zamolio nastavnicu da odabere nekog od učenika. Filipovića su u tom kraju jako dobro znali, pozdravljao se sa meštanima, pa je učiteljica mislila da želi da neko od učenika nešto odrecituje. Odabrala je izvesnu Radojku Glamočanin, da bi on dete, koje mu je prišlo sasvim bez straha, podigao na učiteljicin sto i naglo joj prerezao vrat nožem. U haosu koji je usledio rekao je svojim ustaškim kolegama: „Ustaše, ovo ja u ime Boga pokrštavam ove izrode i vi sledite moj put. Ja primam sav greh na moju dušu, a vas ću ispovediti i rešiti svih greha.”

Na suđenju 1945. godine Filipović nije priznao da je učestvovao u klanju 52 dece, ali jeste priznao da je video kako se iz tog pokolja ustaše vraćaju obliveni krvlju. Sud mu tada nije verovao. Kao što u njegovu nevinost za taj pokolj u februaru 1942. nije verovao ni general Vermahta Edmund Glais fon Horstenau, vojni izaslanik pri Veleposlanstvu Trećeg Raiha u NDH. Papinski legat u Zagrebu ga je suspendovao i Filipović je nakratko završio u pritvoru kao optužen za „preterane zločine” po tadašnjem nemačkom ratnom pravu, jer nacisti apsolutno nisu videli računicu u počinjanju zločina nad civilima koji su time bili praktično naterani da uzimaju oružje protiv okupatora.

Foto: Wikipedia/javno vlasništvo Foto: Wikipedia/javno vlasništvo
Međutim, fra Sotonu, što je nadimak koji je vremenom dobio Filipović, iz zatvora je izvukao Vjekoslav Luburić, tada direktor logorskog sistema u NDH, i smestio ga u Jasenovac. Kao jednog od koljača, naravno, nakratko i kao upravnika Jasenovca, odnosno Stare Gradiške. Bio je u stanju čoveku prerezati grkljan, a potom rasporiti ga preko rebara i stomaka. Jednom je prilikom 56 bosanskih Jevreja povezanih žicom izudarao sekirom i pobacao u jamu. Drugom je prilikom 42 zatvorenika jednog po jednog ustrelio u potiljak.

Imao je svojevrstan običaj da pokoljima pristupa ritualno, izgovarajući da je „pravda zadovoljena”. Preživeli su svedočili i kako je, blago se smešeći, jednom prišao majkama s decom, tek pristiglima u logor. Počeo je da se igra sa jednim detetom i da ga u igri baca u vazduh. Žene su tek tad videle da u jednoj ruci ima bajonet i da se pred ostalim ustašama zafrkava kao da dete promašuje nož. Iz trećeg puta dete je dočekao na bajonet, a u histeriji i plaču žena, nastao je pokolj u kojem su ih sve pobili. Luburić je Filipovićem bio impresioniran, pa ga je kao „majstora” prozvao Majstorović.

Početkom maja 1945. godine Fra Sotona je pobegao u Austriju, i predao se Britanciima, koji su ga odmah izručili jugoslovenskim vlastima. Posle je izveden pred vojni sud. Zato što je kao jedan od vodećih komandanata ustaške terorističke vojske sudelovao u Bosni, u okolini Banjaluke, posebno sela Drakulići, kao i u Hercegovini u tzv. čišćenjima, u kojima je masovno ubijao nevino stanovništvo, palio njihovu imovinu, mučio, pljačkao, odvodio u logore, te kao komandant ustaškog logora u Jasenovcu u periodu od 10. juna 1942. do 27. oktobra 1942. i logora u Staroj Gradiški u periodu od 27. oktobra 1942 do 27. marta 1943. izvršio masovne zločine, lično ili kao naredbodavac.

Vojni sud Komande grada Zagreba ga je 29. juna 1945. godine proglasio krivim i osudio na smrtnu kaznu vešanjem, trajan gubitak građanske časti i konfiskaciju imovine. Na suđenju je Filipović priznao „samo” stotinjak svojih ubistava, pravdajući ih „naređenjima koja je morao izvršavati”. Ostala ubistva je negirao, kao i silovanja u logoru pre pokolja, ali je rekao da ih jeste video.