Имала сам ту част да више пута будем у њеном друштву, и код ње у њеном стану у Београду недалеко од Светосавског храма, и слушам причу из приватности ње и њене породице у Пакрацу, где је и рођена на Сретење 1918. Када помислим шта из те ризнице драгоцених података овде навести – схватам да би требало све – а све је немогуће!

Откад сам 2009. судском одлуком враћена на посао новинара у РТВ, више пута, све до пре годину дана – тражила сам, код свих уредника који су се смењивали – од Љубише Николина, Слободана Арежине, Блажа Поповића… да направим портрет Смиље Аврамов! Мада сам била свесна, пошто ми не дају да радим, да ће ми то тешко проћи, покушавала сам, чак и са убеђивањем да само урадим, па се не мора објавити ни за мога живота, али – само да то имамо, да остане забележено, сачувано!

И – од свега је остао само траг у архиви телевизије, и у мојој личној, да сам то упорно тражила! Непроцењиви капитал њеног сведочења о животу и историји њене породице, образовању, богатству, светоназору, страдању, иsпреплетеном крвном сродству са породицама које су оставиле дубок и племенит траг у вертикали нашег народа – својеврсна је историја Срба једног доба! Е – то је – бесповратно отишло?!

На једној приватној телевизији 11. новембра 2004. са њом сам урадила интервју „Нови светски поредак, право или сила” (постављен је на мом сајту, а има га и на You Tube) у којем, тако једноставно, а до краја суштински сагледан поредак светских моћника – пред њеним аргументима остаје потпуно разоткривен! Овај интервју је био – тек само једна – од толико тема, које сте са њом могли обрадити!

А негде с почетка ’90-те на једном неформалном скупу, на којем сам имала част да будем присутна, од много тога што се од ње чуло и упијало, шта је све откривала по светским архивима и оставила записано у својим књигама – објашњавала је хипокризију политике западних савезника засновану на Атланској повељи (1941.), по којој су – једно заступали на јавним међународним конференцијама, а – тајно, иза затворених врата, планирали заверу и погром!

Тада ми је дубоко остало у сећању да је још 1971. године (што је претеча оног југословенског Устава из 1974.) у Ватикану закључен тајни споразум између тадашњег папе, председника Америке и немачког канцелара, по коме „треба разорити Југославију као реметилачки фактор”, а – „Србе сатанизовати и прогласити кривим за геноцид”!

Ондашња тајна служба Југославије, пресретнутим разговором је снимила сваку изговорену реч овог тајног скупа и – до у детаљ известила Броза и његов најужи руководећи круг! Међутим – не да нису ништа предузели да то спрече – напротив – жмурили су, чак и помагали обнављање усташког покрета, уклањајући сваку сметњу његовом уздизању! Као репортер са ратишта, а и радећи политичке емисије у студију, много пута сам користила овај податак и, не само због тога, добијала поспрдне коментаре како се бавим „измишљањем завера”!

Смиља Аврамо рођена је у Пакрацу, у богатој интелектуалној, факултетски образованој, српској породици. По завршетку Гимназије, школовање наставља у Бечу, које бива прекинуто Другим светским ратом у којем су јој, како сам од ње чула, 22 члана породице, међу којима – 11 најближих, заједно са оцем – усташе заклале у Јасеновцу!

Десетковање њене породице – определило је да злочин геноцида буде једна од централних тема и интересовања њеног научног опуса, и уздизања у сам светски врх међу стручњацима за ову проблематику! О снази њене личности говори и професионализам објективног научника, којим се одликује њен рад, упркос личној породичој трагедији!

Након рата наставила је студије, магистрирала у Лондону, докторирала у Београду, али не на докторској тези геноцида, како је хтела, јер је руководство факултета то строго забранило, уз претеће упозорење: „Јеси ли ти свестна шта чиниш! Па то је директан атак на братство и јединство”! Када је, убрзо након доктората, постала предавач – написала је и једну скрипту у којој су побројане све конвенције, па и Конвенција о геноциду, где је уз неколико реченица објаснила дефиницију и одговорност, због чега је – одбачена цела скрипта, уз образложење да то „у уџбеник не може ући! То је политика! Припада прошлости! Ми морамо гледати у будућност”!

Е – ова реченица нас и дан-данас прати! Она је касније, и поред свега – због дубоког осећања обавезе да то уради –и две књиге о геноциду објавила!

По њеном казивању, основни разлог за такав однос према Србима је био идеолошки. „Комунистичка партија и Јосип Броз, који је добијао нервни слом кад се помене геноцид, био је – дубоко србофобичан и – све док комунисти буду имали икакву моћ и реч – то се питање неће поставити”! Мада ово за неупућене делује невероватно, али – колико само, још увек, екранима Србије тутњи потомака Брозу оданих кадрова – који себе воле да сматрају, чак, елитом – само зато што су одрасли у материјалном благостању – које су им обезбедили родитељи – заслуживши то оданошћу Брозовој србофобији!

Колико их је само у дипломатији, медијима, невладином сектору, политици…! Али – зато Смиље Аврамов – није било!

Из живота Смиље Аврамов, толико је „занимљивости” које нису део њеног научног опуса, али су – снажан аргумент који употпњава мозаик истине о њеном српском роду!

Када је 1947. тражила од шефа три дана одсуства са посла у Јавном тужилаштву у Београду, како би у Загребу – као једина из породице која је преживела усташки покољ у Јасеновцу – решила питање наследства – дочекало је: „Доста о Јасеновцу! Да твог оца нису заклале усташе – ми бисмо га убили, јер је био буржуј”! Ипак је отишла, а по повратку – сачекао је отказ!