Нишка декларација од 7. децембра 1914
Влади је част изаћи пред Народно Представништво с овом изјавом:

Она је образована с циљем да се у њеном саставу оличи и до краја ове велике кризе оличава јединство вољâ, снагâ и циљевâ наше земље. Уверена у поверење Народне Скупштине, докле год све своје силе ставља у службу велике ствари Српске Државе и Српско-Хрвaтског и Словеначког Племена. Влада сматра за своју прву дужност да се с бескрајним поштовањем поклони пред светлим жрвтвама храбро и вољно принесеним на олтар Отаџбине. Целој пак српској војсци и свима у њој, од оних који воде и командују до редова на предстражама, шаље изразе својег поверења, дивљења и захвалности за напоре које чине и жртве које за Отаџбину подносе.

Наша млада и мала војска, чувајући леп глас који је стекла лањске и преклањске године, стала је сад достојно уза славне, многомилионе и старе војске великих народа, наших савезника, који с нама заједно воде борбу за ствар правде и слободе. То нам је историјска тековина, чији ће се големи значај сагледати и правилно оценити истом на свршетку ових мучних ратних дана.

Уверена у решеност целога српскога народа да истраје у светој борби за одбрану свога огњишта и своје слободе, Влада Краљевине сматра као свој најглавнији и у овим судобоносним тренуцима једини задатак да обезбеди усшешан свршетак овог великог војевања које је, у тренутку кад је започето, постало уједно борбом за ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца. Сјајни успех који има да крунише ово војевање искупиће обилато крваве жртве које данашњи српски нараштај подноси. У тој борби српски народ нема избора, јер се између смрти и живота не бира. Он је на њу принуђен и водиће је са онаком истом несаломном енергијом с каквом се пре сто година борио за свој Васкрс из косовске гробнице. Влада ће се трудити да буде веран израз те решености народне, и она ће, верна својим моћним и јуначким савезницима, с поверењем у будућност чекати час победе.

Влада зна за патње и терете које подноси војска и велики део народа, и чиниће све што је у људској снази да то олакша. Она ће предузимати, брзо и одлучно, све мере да снабдевање војске и нега рањеника буду све бољи, и ништа се у том погледу неће жалити. У споразуму с Вама, Господо Посланици, решиће се и мере којима ће се после рата олакшати народу да поврати своју истрошену снагу и среди своје имовно стање, а док је непријатељ још ту, она од свега срца шаље најбољој снази наше земље поклич:

Напред, с Божјом помоћу, на непријатеља, у борбу за слободу!

Гандра, рјешења за Србе је било колико волиш, али Носоња је редовно правио погрешне изборе, од 1913. па надаље није донео ниједну добру одлуку.
Џабе га браниш, што не иде - не иде.

Да те напоменем, иако ти то несумњиво знаш:
- 1913. је погазио савезнички споразум са Бугарском и одбио да јој преда оно што је договорено; тиме је директно изазвао Други балкански рат, који смо добили углавном захваљујући савезницима Румунима и Грцима

- 1914. је највећа контраверза; наиме, овде неки критикују комунисте што су 1941. били упорни у устанку, а хвале Недића што је брзо „прихватио реалност”; нико не спомиње ни да су Карађорђевићи одбили „реалност” 1914. и увели своју државу у рат, а могли су да се после ултиматума повуку с власти

- 1915. Током преговора Антанте с Италијом и Бугарском око уласка у рат Носоњи је понуђано оно што се обично назива Велика Србија на западу, уз услов да испоштује споразум с Бугарима из 1912. Ово је ваљало и Русима због Бугарских лука и територије за напад на Истанбул; Носоња је ово одбио, последице су ти познате

- 1918. нас уједињује на правди Бога с „католичком браћом”, супротно извештају Мишића и без питања народа; тој браћи даје једнака права, а њиховим официрима и веће него што су их имали Срби; никог није казнио за злочине почињене током рата

- 1920. врши удар на праламентарни живот хапшењем посланика на вратима Скупштине и укидањем треће по снази партије; јасно да ово није могло остати без последица по карактер државе

- 1922-1934. стално одржава конфликтну ситуацију с бицшим савезником Италијом, која нас је спасила 1916, због хрватских и словеначких интереса, док у тој причи Срби немају баш никакав интерес

- 1928. после убиства у скупштини не уме да реши ситуацију, тј. блокаду у којој се нашла држава; не слуша савете о ампутацији западних покрајина (пази: тада је држава била подељена на обична 33 округа и овде је реч о одбацивању одређених округа са хрватском етничком већином), што је билка наша последња шанса да имамо своју државу, да се разиђемо с Хрватима и да до геноцида 1941. не дође.

- 1929. као тотално кретенско решење на Бадњи дан 6.1.1929. објављује диктатуру, на шта Хрвати одговарају формирањем оружаних терориста - Усаташа, и више не питају „колико треба да плате ту српску крв”.

- август 1929. после годину дана блокаде државе прихвата практично све захтеве Хрвата, а да би замаскирао причу дели Хрватску на две католичке бановине - Приморску и Савску, а успут Словенцима даје Дравску бановину. Истовремено не формира српске бановине, осим релативно заокружене Зетске бановине (Црне Горе).

Тиме је поставио темеље свих проблема који нас и данас прате.

Сви који прозивају Тита и комунисте треба да се опасуље чињеницом да без „Ујединитеља и Ослободиоца” Броз никад не би постао Тито и за њега се вероватно никад не би чуло. Усташе не би постојале, а комунисти би сасвим другачије изгледали.

Увек почни од узрока и почетка кад анализираш неки догађај, а не од последица.