Vučić se sprema da izda Kosovo, već mesecima preparira javno mnjenje, kuka, zapomaže, napada i crkvu, svakog ko se protivi kapitulaciji, koju on zove „kompromis” (a kakav je to kompromis gde oni dobiju sve, u zamenu za sarenu lažu), po pitanju Kosova. Nedavno je izjavio da će, uprkos tome sto je 85% gradjana Srbije za zamrznuti konflikt, on potpisati „kompromisno” pravno obavezujuće rešenje. U svemu mu je uzor Milo Đukanović i njegovi milogorci, koji su ušli u NATO uprkos tome što po njihovim sopstvenim izjavama je 90% stanovnika Crne Gore bilo protiv, pa zato nisu ni držali referendum, ili što su priznali Kosovo iako je 80% stanovnika Crne Gore bilo protiv toga.

Izdaja srpstva u poslednjih 30 godina bila je uvek prisutna. Izdavali su srpstvo Milošević, Đinđić, Tadić, i sada Vučić. A evo kako je to išlo - svi ovi slučajevi odnose se na izdaju ljudi koji su trenutno bili na vlasti u Srbiji:

1993 - Milošević uvodi sankcije na Drini zbog odbijanja Vens Ovenovog plana. Republika Srpska je bila dovoljno jaka da se odupre diktatu Miloševića, koji je zbog sankcija bio spreman na ovakve poteze, i Dejton je na kraju bio mnogo povoljniji po Srbe. Ipak, ova blokada dovela je do tihe saradnje Republike Srpske sa Tuđmanom, što je doprinelo padu Krajine.

1995 - Milošević pušta Srbe iz Krajine niz vodu i dopušta Bljesak i Oluju. Kolone izbeglica nisu dobro primljene u Srbiji, a mediji se danima prave ludi, ali pred velikom tragedijom ipak bivaju prihvaćeni. Izdaja Krajine je jedna od najvećih tragedija u podeljenom srpskom narodu. Pitanje je šta je tačno moglo da se uradi, ali Milošević je, ako ništa držao Krajinu u lažnom ubeđenju da će ih podržati, a onda ih je izigrao.

2001 - Đinđić predaje Miloševića, na Vidovdan, Hagu. Kasnije dolazi do mnogih predaja, što „dobrovoljnih” pod Koštunicom, da bi sve kulminiralo hapšenjem Karadžića i Mladića pod Tadićem. Ali ovaj prvi, ponižavajući potez, preduzeo je Zoran Đinđić.

2004-2008 - Mlaka i neefikasna politika oko Kosova, počevši od pogroma iz marta 2004, pa do samoproglašenja i priznanja, te Ahtisarijevog plana koji je tome prethodio. Iako nije bilo pojedinačnog čina izdaje, celokupna država se nije snašla u kohabitaciji Koštunice i Tadića, i u odnosu na Đinđića pred smrt, kada se pozvao na rezoluciju 1244 i povratak vojske i policije na Kosovo (do 1999 vojnika i graničara po najpovoljnijoj interpretaciji), zbog čega mnogi smatraju da je i ubijen, napravljen je korak nazad.

2010 - Tadićevo povlačenje rezolucije iz UN, koju je, posle nespretno formulisanog pitanja, ipak izdejstvovao Jeremić, i prebacivanje nadležnosti Kosova s UN na Srbiju. Tadić uz to se sistematski „izvinjava” na sve strane, a da druga strana nije pokazala volju za recipročno izvinjenje.

2013 - Vučićevo potpisivanje Briselskog sporazuma. Ne samo da nisu na dnevni red stavljena imovinska pitanja, u implementaciji je dato sve, a nije dobijen čak ni ZSO.

2013-2018 - Vučić, u skladu s obećanjem stranim gazdama u Berlinu i Briselu, obavlja prljavi posao oko Kosova u zamenu za podršku zapadnih dušmana za diktaturu i vlast. Ukidaju se institucije srpske na severu Kosova, uvodi carina/prelazi, daje telefonski broj. A čak ni ZSO nije formiran. Istovremeno, narodu se zamazuju oči.

Najzad, u ovom trenutku, sprema se najveća izdaja svih izdaja, potez protiv koga je 85% građana Srbije (van Kosova), potez koji guraju u Berlinu, Briselu, Londonu i Vašingtonu a protiv koga su u Pekingu i u Moskvi, potpisivanje pravno obavezujuće kapitulacije aka „kompromisa” po principu stolica u UN kao kruna svega, u zamenu za jedno veliko ništa ili šarenu lažu tipa ZSO „ali po ustavu Kosova” kao udruženje građana.

U svim ovim izdajama vidi se jedna konstanta. Uvek su iza izdaje stajali zapadni antisrpski lihvari. Milošević je izdavao pod pritiskom sankcija. Žuti su izdavali pod pritiskom zapada, u zamenu za podršku oko vlasti. Ali, kada zapadu ni to nije bilo dovoljno, napravili su dogovor s Vučićem koji je spreman izgleda da izda i ono što ni žuti nisu hteli. Da li će Vučić zombiranom narodu uspeti da proda tu poslednju u nizu izdaju, koja bi nadmašila i izdaju Vuka Brankovića iz najcrnjih legendi, izdaju - dobrovoljnu predaju srca srpske civilizacije, i velikog dela istorijski i kulturno krucijalne teritorije - nezapamćenu u istoriji ne samo srpskog naroda, nego i sveta uopšte, svakako u moderno vreme. I da li će i posle ove izdaje Vučić nastaviti s izdajom, od Republike Srpske nadalje.

Vučić izgleda sprema izdaju za kraj ove godine, govori se i o nekom izmanipulisanom referendumu (ali i takav teško da će biti održan jer ga je pitanje sve i da postavi pitanje „da li ste za mir i prosperitet i potpisivanje kompromisnog pravno obavezujućeg sporazuma, ili ste za snage mraka i bezumlja” da li će dobiti alibi za izdaju), a za sledeću godinu priprema se prijem Kosova u UN. Ovaj najsramniji, najveći ikad akt izdaje mora se sprečiti po svaku cenu.

Ja se najviše uzdam u Crkvu, koju ni Vučić, sem nekih tričavih opaski, ne može da dira. Crkva je opstala i pod komunizmom, koji joj nije ni malo bio naklonjen, pa ima jednu vrstu autonomije i dan danas. Bacanje anateme na Vučića prokletnika u slučaju izdaje ne bi ostalo bez odjeka. To, uz široki narodni otpor, jedino može naterati diktatora Vučića da dva puta razmisli pre nego što stavi potpis na najcrnji akt izdaje u srpskoj istoriji.