1960-90 усталила се пракса:
- да се Србија, а и Београд (онај републички, не онај савезни), сматрају непоузданом кариком социјализма, несврставања, прогреса. Увек смо били на ивици да смо: монархисти/ројалисти, англофили, склони западној демократији, праволсавној цркви,
- а да је „Авангарда комунизма” у Загребу (раднички град-херој, не сећам се баш чега), Љубљани, Сплиту, после већ и у Сарајву, Подгорици, на неки начин и Приштини.

Опет - у самим тим републикама - Хрватској и БиХ постојали су „свјесни комунисти” - једна уска елита у врховима власти (то је та Авангарда) и огромна већина становништва која се свему томе изругивала, ишла у Цркву и веровала поповима, али немилице користила оно што би Авангарда приграбила и довукла.

И постојали су у тим републикама Срби, који су комунизам, СКЈ и ЈНА доживљавали као гаранцију да се геноцид неће поновити; а како су били једини у партизанима - то су примали и лепе пеМзије; заузврат - републичке власти оставиле су их без путева, водовода, телефона, па и струје, да не говорим о радним местима, која су за инат сва отварана у несрпским срединама. Тако да је омладина, без изузетка, после основне или средње школе напуштала родни крај.

За Србе се говорило да су „глупи заостали комунисти”, да гледају у Титу ка у Бога, да само леже, пију и ништа не раде, а и зашто би кад имају пеМзије.

Све у свему - једни Срби су били сумњиви да су недовољно комунисти, други пак криви што су комунисти. Али такво је време било - да неСрби мере ко је чему, па се није ни чудити.