Управо до мене дођоше изјаве Новака Ђоковића и Милојка Пантића. Ђоковић изјављује да ће навијати за Хрватску, а Пантић изиграва теоретичара клеро-фашизма тврдњом да ће 'грађанска Србија навијати за Хрватску, а клеро-фашистичка Србија за Русију'.

О Новаку немам коментара. Тамо где новац удари у главу, национална свест не постоји.

За Милојка Пантића бих рекао да је продана душа, човек који одлично познаје спорт али очајно слабо познаје историју и политичку теорију. Свака част Милојковој истинитој дијагнози стања у србском фудбалу у који се умешала политика, корупција и менаџментско среброљубље (Вучић, Кокеза, Крстајић...).
Али он политику меша са спортом тако што спортску истину користи као ауторитативну маску иза које ће да пласира историјску и политичку лаж, према огромном броју политичких незналица којих у Србији не мањка.

Па да кренемо редом:

Каква је улога Русије у 1. и 2. светском рату и какав је њен став према балканском рату деведесетих година?

Каква је улога Хрватске у 1. и 2. светском рату, а каква јој је улога у балканском рату деведесетих година?

Русија у 1. св. рату води борбу против освајачког запада, оличеног у Немачкој као претходници нацистичке државе.
У 2. св. рату води борбу против истих освајачких снага које су се овог пута и декларисале као наци-фашистичке снаге.
Према трећем балканском рату Русија није имала активан однос, због познатог пијанице на њеном челу, али је благо и резервисано заступала праведно решење југословенске кризе.
Дакле, ни у једном од ова три историјска момента, Русија није показала ни најмању дозу фашизма у себи, него управо супротно, важи као земља која је победила фашизам.

Што се Хрватске тиче, она је у сва ова три историјска момента била у континуитету на оној страни где се родио нацизам и фашизам: у 1. св. рату на страни Аустроугарске, у 2. св. рату на страни Хитлерове нацистичке Немачке, а у 3. балканском рату је наставила политику свог нацистичког вође Анте Павелића и извршила етничко чишћење Срба са простора Крајине (наравно, као и увек, уз обимну помоћ и сарадњу са страним освајачким силама код којих је нацизам увек био политика континуитета, као што су Немачка и Енглеска, а у хрватском случају тај нацизам се увек јављао у форми антисрбизма). Јасеновац и Олуја су довољни симболи антисрбизма као форме нацизма у хрватској варијанти.

На крају, да се опет осврнем на Новака Ђоковића и Милојка Пантића. У спорту је право сваког човека да навија за кога хоће. Пре неколико дана гледах Србе 'грађане' како френетично навијају за Хрватску. Немам право да утичем на њихов избор.

Али као Србин, ја не разумем када ће наши људи да схвате да љубављу никада нећете преобразити свог непријатеља у пријатеља. Три крупна историјска момента нам то доказују. Срби су стварањем Југославије на хрватско непријатељство и злочине у Мачви одговорили љубављу. Након другог св. рата су нацистичкој Павелићевој творевини одговорили љубављу кроз титоистичко 'братство јединство'. Након трећег балканског рата, према хрватској нацистичкој политици апартхејда и екстремног антисрбизма, они опет одговарају љубављу??!

Ја не разумем Србе који из историје никако да нешто науче!!!
Зар три наведена историјска момента нису довољан доказ да вук остаје вук, а овца остаје овца, и да се тај однос никад неће променити?