Утисци спашени од немилосрдне модераторске гумице:

Шетам недељном Одесом. Након јучерашњег сунчаног дана, кишица и магла прекрили лучки град. Ресторани и кафићи у центру напола пуни, а ван центра празни - откад су укинути директни летови из Москве и Санкт Петербурга број туриста у позну јесен је драстично опао.

Поред свеприсутног руског језика са карактеристичним одеским изговором, понегде се зачује и украјински... понеки посетилац из западне Украјине који је службено или (ређе) приватно гласно разговара на „државној мови” и чуди се зашто га мештани попреко и са презиром гледају.

„Њима је боље”, кажу тихо Одесити када се поведе разговор о Кримчанима. И прећутно подразумевају: „Чекамо и ми свој ред”.

На два спрата једне од солидних градских кућа изграђених у златно, „столипинско” време Одесе, између почетка 20. века и октобарске револуције, сместило се „Головне управління Національної поліції в АР Крим та м.Севастополі” - фантомско седиште фантомске украјинске полиције у фантомској украјинској аутономној републици Крим.

Неколико десетина чиновника који немају ама баш никаквог посла осим да се довијају како да узму мито од понеког издатог документа у име „Аутономне републике Крим” досађује се проводећи радно време у тим зидовима. И вероватно не осећа никакав фантомски бол. А они који су били на Криму у пролеће 2014. жале што су направили грешку свог живота и прешли у остатак Украјине уместо да остану на Криму, где њихове колеге данас имају по пет и шест пута веће плате под Руском федерацијом.

Слично је и у управи фантомске украјинске Црноморксе флоте, која постоји још само на папиру и у виду бирократије лоциране у Одеси и Николајеву.

Један стари Одесит вели: „Ништа нисмо изгубили, ни земљу ни људе. Крим је остао где јесте, и људи су остали тамо. Опет ће доћи време да сви буду заједно и - нема проблема”. Како ће то „заједно” изгледати - не каже. Није пожељно на јавном месту.

Шетам потемкинским степеницама, сређујем утиске после синоћне „Травијате” у блиставо рестаурираној деској опери, саграђеној за земана цара Алаксандра Трећег Романова, Миротворца.

Прилази ми савијена баба, осмехнута и крезуба, пита да јој дам 50 копејки. Вадим најмању новчаницу коју нађох у буђелару - 10 гривни, двадесетоструко од онога што је тражила, а преведено на нашки: 30 центи, дајем јој.

Баба ме погледа са неверицом, и захвали ми уз широк осмех, па ми онда пожеле: „Чтобы ты не страдал по-мужски!” И оде.

Матора стјуардеса на клупи поред мене хтеде да се угуши од смеха. Питам је што се церека и шта ми је то уствари пожелела баба. Она вели: „Да не оболиш од импотенције.”

Забрину ме баба. Тај фантомски бол био би много озбиљнији од онога који Одеса осећа због изгубљеног Крима.