Diskusije : Politika

 Komentar
CCCC-prica iz Silosa
strsljen06
28. decembar 2017. u 14.28
Из књиге „1335 дана”-Ђорђо Шуваило:

У ћелији број 2, били су смјештени цивили из Тарчина и
околних села као и мјештани српске националности који су
били из Хаџића. Ухапшени су у војној касарни „Жуновница”
као резервисти ТО Хаџићи. У том резервном саставу ухап-
шени су били и двојица резервиста из Неџарића који су се
затекли у касарни у Хаџићима те су приликом напада Али-
јиних бојовника и сами били заробљени. То су били наши
борци: Б.С., Д.С., М.С, Ј.Т., Д В., М М., Д.Б…те Илиџанци:
М.Ђ. и Д.Д. Нисам помишљао да бих нас могао по
било ком основу дијелити, били смо сви исто оптужени
„србо-четници”.
Нама, цивилним затвореницима, понекад би наше мајке и
супруге преко подмићених стражара успјели добацити
понеку кесу са храном и у истој понеку кутију цигарета.
Али, појавише се трговци и лихвари, зеленаши и фарисеји. У
тим несретним данима, показаше се људи баш онакви какви
су уствари. Трговци и лихвари увидјеше да трговина може да
цвјета и у огољеној ћелији. Они који никад нису пушили
увидјеше да су цигарете уносан посао. Поручише супругама
и мајкама преко стражара које су живјеле у нашим селима да
им цигарете шаљу у затвор. Јадне мајке и јадне супруге,
замишљам како су се крстиле у чуду и како су још лакше
разумјеле молбе њихових ближњих мислећи да су пропу-
шили од муке и јада. Добро су наше мајке и супруге знале
каква је ситуација у Силосу. Али нису знале да то слање
цигарета људску биједу носи. Да је људска биједа болештина
која се са оца преноси на сина. Лијепо нам то објасни
Владика Николај Жички, Охридски и Свесрпски. Стигоше
цигарете онима што никада ни дима не повукоше. Могли смо
видјети газде, бивше ситне превознике, што нам прасиће
довлачише са сточне сарајевске пијаце. Изабраше и своје
мјесто у ћелији, што даље од улазних врата, мислили су ако
улети необуздана банда да туче, нека туче прво оне до врата.
Сједоше, ноге прекрстише, баш као кадије, муслиманске
судије. Вребају, жртву траже. Бих у истој ћелији као и они,
али не видјех шта раде. Трговаше, једна цигара за оно једино
парче хљеба. Резервиста Д Д би редовна муштерија.
Трговаше и са осталим резервистима, М Ђ и М С П.
Тужно гледах, њих тројицу резервиста како се одвојише,
пуше половицу у ручно прављеној муштикли. Смјењивали су
се сваког дана ко ће ићи у куповину у врх ћелије код оца и
сина, да трампи оно једино парче хљеба за једну цигарету са
филтером.
Након доласка делегације Међународног црвеног крста и
њиховог притиска муслиманске власти дозволише да нам
фамилије од наших кућа донесу по 5 кг хране.
Навикао дијелити оне илегално добачене замотуљке хране,
дијелио сам и ово легално добијено. Дијелио сам оним који
нису могли добити ништа. Дијелио сам оним који су били са
српске стране и није постојала могућност доставе хране од
њихових породица. Увидјеше трговци, лихвари и зеленари да
им „образ” каљам. Ја, не бих свјестан тога. Ја сам своју храну
подијелио и појео. Они своју чувају и калкулишу. Убуђа се
печена пилетина. Бацише је у канту за отпатке. Пратио је
В. шта раде. Не би га стид. Измигољи се из дроњака и као
пацов пребираше по отпатцима. Јео је. И не би му ништа.
Једног дана, Илија Голуб заједно са Јовом Главашем, сад већ
покојним, позва ме у ћошак ћелије. То су били старији, угле-
дни домаћини из нашег краја. Земљорадници и превозници.
Прије рата су посједовали „тамиће” и тракторе, очекивах
неку озбиљну причу или, пак, неки савјет. Да, добих савјет.
Јово је лежао тик поред Илије, проблем је био у томе што је
Јовина супруга отишла неком приватном размјеном у
Хаџиће. Храну њему није имао нико спремити.
„Слушај, ти дијелиш ту храну, а не знаш да ли ти мајка
има код куће хљеба да једе и како ти спрема то што сад
добијаш од ње,” рече ми као забринуто Илија. Изненади ме та
његова забринутост. Не вјерујем својим ушима. Дијелио сам
са резервистима. Намјера му је била да припазим Јову и
скинем га њему са врата.
„Ако ћу само ја преживјети, без њих, мени такав живот не
треба. Видите да смо осуђени на најтеже услове преживља-
вањa”, остао сам при свом ранијем становништу.
Јово се укључи у разговор:„Знам ја зашто то ти радиш, сутра
ћеш ти тражити помоћ од њих и њихових фамилија кад
изађемо у Хаџиће…”
Још једном се увјерих у злонамјерност и непоштење, наших
„угледних” домаћина.
Постоје људи који стално калкулишу. Код њих је све
прорачунато. Они не могу да схвате да постоји друга врста
људи који кад чине некоме добро, чине то просто, не очеку-
јући баш ништа заузврат.
geriatrikus
(zvakac karamela)
28. decembar 2017. u 17.17
Da li je na vlasti Vucic, Tadic, Slobo, ili možda Tito ne utice na to
koliki će Covjek, pa onda i Srbin biti neko poput Ilije i Jova...I to
je ono sto uzasava:(
„Ilija”, ili „Jovo” sami, ili udruzeni su prodali i Slobu, i Radovana
i Mladica...i Krajinu i Kosovo i tebe i mene...
Ovo je ono sto sam shvatio još u Aprilu 1992 i to je tragicno. Niti možemo,
niti trebamo svi biti Obilici, Sindjelici, Tepici...nije to lako i ogromna manjina
među nama je sazdana tako. Ali zašto smo u ogromnoj vecini Brankovici?! Cijena naše
izdaje je jako niska, i ne cjenkamo se čak, mi se nudimo i obaramo cijenu bez da nas
pitaju:((
Znam gore navedenu pricu, znam i ko su „likovi”...znam i da je Jovov
sin koristeci se polozajem policijskog nacelnika na Ilidzi izbavio iz
Silosa Jova i njegova dva sina(svoja brata) i da je za njih dao „Jukinu
brigade” za koju je mogao razmijeniti cijeli Silos.
Ali, ocigledno da se njemu „yebalo za to”...pa da se makar posprnuo da zatrazi
i one Ilidzance rezerviste...
dulebg
(posmatrach)
29. decembar 2017. u 13.44
Газда се за својом сенком обазире. Свега се плаши и само гледа ко ће да га покраде, ко да га прода, ко се са ким против њега уротио?
 Komentar Zapamti ovu temu!

.