Убиство Наташе Учур (9) и Милице Лаловић (10) је свирепи злочин који је починио Сејо Пискић (1956.) припадник сарајевске 101. бригаде муслиманске Армије Босне и Херцеговине. Он је из снајпера погодио двије дјевојчице које су се играле „ластиша” у српском дијелу Сарајева у улици Раве Јанковића бр. 59. Са тим злочином Пискић се хвалио јавно, али никада није одговарао за тај ужасан злочин.

Наташа Учур је била јединица. Када је почео рат, они су отишли у Србију, тачније Војводину. Наташа је често патила и плакала, желећи да се врати у Сарајево. Тако да су се они вратили на наговор ћерке.



11. марта 1995. године у поподневним часовима око 15 сати, дјевојчице српске националности: Милица (Ранка) Лаловић, стара 10 година и Наташа (Недељка) Учур, стара 9 година, изашле су испред зграде бр. 59. у улици Раве Јанковић (у српском дијелу Сарајева), да се играју „ластиша”, несвјесне опасности која вреба са околних зграда. Тако је припадник сарајевске 101. бригаде муслиманске Армије БиХ, Сејо Пискић, са зграде „Лориса”, која се налазила на Тргу Пере Косорића (у муслиманском дијелу Сарајева) испалио смртоносне хице ка Милици и Наташи. Милица је одмах на лицу мјеста преминула, док је Наташа довежена у болницу „Касиндо” жива, али не задуго. И она је преминила 15 минута након пријема.

О овоме је свједочила сарајка Фатиме Бајрамовић.

Када се десила ова трагедија, Миличин отац Ранко Лаловић је био на послу, радећи у фабрици „Фамос” у источном дијелу Сарајева. Од свог брата је чуо тужну вијест да му је дијете убијено.

Сејо Пискић је рођен 1956. године у Грачаници. У паравојне муслиманске снаге ступио је почетком 1992. године и добио је улогу снајперисте. Често се јавно хвалио да је поред ове двије дјевојчице убио још 20 људи у сарајевском насељу Грбавица.





ПОСЉЕДИЦЕ

Двије дјевојчице Наташа и Милица су сахрањене једна до друге у Источном Сарајеву, на гробљу Миљевићи. Овај злочин се десио само 8 мјесеци пре краја рата, односно потписивања Дејтонског споразума 21. новембра 1995. године у САД. Вођа босанских муслимана Алија Изетбеговић је говорио за овај злочин, да нису убијене српске дјевојчице него грађанке Сарајева, те да ће се открити злочинац који је то починио. Сејо Пискић јесте формално једном приведен, али никада није одговарао, тачније ни оптужница није подигнута против њега.

Миличини родитељи Ранко и Љепосава Лаловић данас живе у Бијељини. Они су прво из свог стана у Сарајеву морали побјећи у Кијево, српски дио Сарајева, па у Зворник. У Сарарјеву су радили као просвјетни радници, он као професор у двије гимназије, а она као учитељица. Сада су пензионери. Иако су долазили код општинских представника у Бијељини, нико није желио да их саслуша, а камоли помогне. Имају кћерку Јелену, која се удала, а потом им родила унуку, која им је једина радост.

Код Ранка Лаловића су долазили представници Дјечије амбасаде, те су му нудили да поднесе тужбу и да би могао да добије новчану накнаду за губитак дијетета. Он је то категорички одбио јер никакав новац не може да врати Милицу међу живе, нити да ублажи њихов бол.




ГРОБОВИ

Миличин стриц Бранко каже да родитељи мале Милице често дођу на њен гроб у Миљевићима гдје је сахрањена и још увијек не могу да избришу сузе од трагедије и рана које годинама не зарастају.

На Миличином споменику пише: „Посебно је вољела учити и живјети”. На Наташином споменику пјесма: „Прерано си живот изгубила, својој мајци срце откинула, црној земљи младост поклонила, тек стасала младост једна, ко јабука недозрела, у вихору страшног рата, прерано је сагорјела”.

Wildflower,

У Подрињу Срби су страдали од муслиманских усташа из „Ханџар дивизије” још у Другом светском рату. Деведесетих је само настављен тај процес. Ево једног од првих напада на село Бјеловац 1992. године:

'''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''''

Покољ у Бјеловцу 1992. се десио пред зору 14. децембра 1992. године у селу Бјеловац, општина Братунац, у горњем Подрињу. На подручју Бјеловца заједно са околним српским селима Сикирић и Лозничка Ријека, муслиманске снаге су убиле најмање 109 Срба и том приликом спалиле 350 српских кућа. Сва покретна имовина, стока, храна и љетина је покрадена. Цијелокупно становништво је присиљено да бежи преко Дрине у Србију.
Село је неколико наредних мјесеци остало под контролом муслиманске Армије БиХ и потпуно пусто од локалног становништва док Војска Републике Српске није ослободила ова села. Муслиманске снаге БиХ су током 1992-1995 на подручију Сребренице и Братунца етнички очистили и уништили око 100 српских села.

За те злочине нико није кажњен. Судско веће Хашког Трибунала је 2008. године ослободило крвника Насера Орића, комаданта 28. дивизије муслиманске Армије БиХ. Симбол страдања покоља у Бјеловцу је Брано Вучетић, коме су тог дана убијени отац и старији брат, а мајка три месеца раније мајка. Он сам је провео у муслиманском логору за Србе скоро 2 мјесеца.

Ситуација у Сребреници

Братуначко гробље 1992. године

Сребреница је градић, варош на самом истоку Босне и Херцеговине, уз границу са Србијом, поред ријеке Дрине у подножију планине Јавор и висоравни Бирач. Сребреница је старо насље, а први трагови људске цивилизације овде се помиње још из доба Римског царства. Градић је добио име по налазишту сребра у руднику недалеко самог града, које је откривено средином 14. вијека. Српски деспот Стефан Лазаревић је 1411. године добио Сребреницу на управљање од угарског краља Жигмудна.

Турци у ове крајеве долазе у 16. веку и доносе ислам као религију, градећи џамије. Тако је остало све до 1878. године, када је цијела Босна и Херцеговина анексирана од Аустро-Угарске монархије, одлуком Великих сила на Берлинском конгресу. Српска краљевска војска ослобађа Сребреницу 18. септембра 1918. године и тако она постаје део Краљевине СХС, сврстана у Дринску бановину. У Другом свјетском рату, Сребреница потпада под НДХ, када хрватске и муслиманске усташе у овом крају убијају више хиљада Срба (само у Кравици 600).

Након 1945. Сребреница постаје део СР Босне и Херцеговине. Све до марта 1992. године, баш никаквих међунационалних сукоба и проблема није било. Чак се може рећи да су комшијски односи пола вијека били више него добри. Свако је гледао свој посао: пољопривреду, шуме, чувала се стока, гајиле разне културе, а било је и оне друге културе са обе стране и уважавања. Први пут су се у априлу 1992. осјетили „вјетрови” који нису стизали са Дрине, већ од Сарајева, са жељом да Срби нестану одавде. Појавили су се тамни облаци и видило се да невријеме стиже у источну Босну. То захлађење, уместо ветрова, доносили су људи. Нервоза доноси страх за сопствени живот, породицу, имање. По сребреничким селима је као муња прострујала вест да су у Поточарима средином априла 1992. убијена три Србина. Муслимани „проширили делатност” својих стража, чак и око српских кућа.

Обнављају се старе приче из времена НДХ и откопавају затрпане успомене. Сви памте само нож, метак, жицу… Буде се најцрње мисли из кошмара државе која се распада и њена трулеж се осећа на сваком кораку. Свако се затвара у свој национални тор, свињац или кокошињац… Ноћу авети зла шетају селима, патролирају полуаутоматска жива бића са пушкама и реденицима.

Према попису становништва у БиХ 1991. године укупан број становника Сребреница је 5.746, од тога је Срба било 34%, муслимана 64%, а 2% осталих. У Бјеловцу према попису становништва 1991. било је 300 становника, од тога 82% Срба, а 7% муслимана.

ЗЛОЧИН

Муслиманске снаге Армије БиХ из Сребренице под командом Насера Орића су пред зору 14. децембра 1992. извршиле организовани напад на српска села Бјеловац, Сикирић и Лозничка Ријека, која се налазе на лијевој обали ријеке Дрине. Према сведочењима преживјелих свједока, пред зору у Бјеловац је упао велики број муслиманских војника из правца реке Дрине, што није нико очекивао, који су убијали затечене Србе на кућним праговима. Многи становници села су се пробудили када су чули пуцњаву и видели да куће у селу горе. Борци Насера Орића су овом приликом убиле Србе, међу којима су били деце и жена. Трећина становника села је убијена за мање од два сата.

Најмлађа жртва покоља је био Слободан Петровић који је имао 15 година, а најстарија Достана Матић (80) и Злата Јовановић (81). Достана Матић и Злата Јовановић су убијене на кућном прагу.

Када је због пуцњаве из ватреног оружја и пламена запаљених кућа напад на село постао очигледан, способно становништво је почело да се брани, те је дошло до пуцњаве током одбране кућа појединих становника села.

Мањи дио становника је покушао да се пробије према ријеци Дрини и да се у чамцима пребаци у Републику Србију. Збјегове су дочекале муслимански војници у засједи, тако су многи Срби су убијени у покушају да се спасу сигурне смрти. Муслиманске снаге су преживјело српско становништво зароболи и одвели у логоре у Сребреницу. Најмлађи који су одведени у логор у Сребреницу су били Немања Филиповић, који је имао седам месеци и његова сестра Оливера Филиповић, која је имала три године. Одведен је и дјечак Брано Вучетић, који је тада имао 9 година изгубио је целу породицу, а у затвору је био мучен 56 дана. Брани Вучетићу је тај дан погинуо отац Радован и брат Миленко, а мајка Радојка је убијена 3 месеца раније од муслимана. Сви заробљени су злостављани у логору, а након два мјесеца су размењени за заробљене припаднике Армије БиХ, у Скеланима.


За овај злочин у Бјеловцу, као и оне друге злочине у горњем Подрињу, које су починили муслимански војници Армије Босне и Херцеговине током рата 1992-1995, нико није одговарао. Две недеље након овог злочина Тужилаштву Републике Српске у Зворнику је достављена документација и изјаве сведока, фотографије на којима се јасно виде ужаси муслиманске војске. Сви ти докази су прослијеђени и Хашком Трибуналу, током суђења Насеру Орићу 2003-2008, али Хашки Суд није те доказе узео у обзир.

У Тужилаштву БиХ постоји више од 700 доказних материјала о злочинима над Србима у Бјеловцу 14.12.1992. али Тужилаштво БиХ до сада није подигло ниједну оптужницу против осумњичених. Увек се правдају да су истраге „још у току”.