„Како је на послу?” питам сарадницу у Кијеву.

- Луда кућа! Имплементирамо Нато стандарде. Склопили смо нови уговор са Еритрејом, а очекујемо да ће и Пакистанци ускоро да потпишу.

„А документацију још пишете на руском, а овамо се правите велики Украјинци?”

- Знаш да је то само интерно за нас. Све што изађе у државне структуре мора да је на украјинском...

„Све док те ставе да програмираш ракете - добро је. Причаћеш ми у Одеси”, велим. „У следећи петак после посла чекам те на аеродрому Жуљани”.

- Којом компанијом летимо?

„Мотор Сич, наравно.”

- Ужас!

„Што? То је солидна совјетска техника, 40-годишњи Антонов још увек лети беспрекорно. Осим тога, знаш да волим авантуру - такви кршеви нигде више у Јевропи не лете”, покушавам да је одобровољим.

- Ма знам, само знаш како је бучно, не можемо да разговарамо.

„Разговараћемо у Одеси”, велим. „Идемо у оперу у суботу. Дају Травијату”.

- Озбиљно? Знаш да нисам била у опери још откад смо оне Турке из министарства одбране водили у кијевску оперу.

„Знам. Обуци ону хаљину на штрафте”.

- Тако командуј код куће. Ако хоћу - обућићу. Ако нећу - онда нећу. Који хотел?

„Лондонскаја, разуме се!”

- Аха, као одштета за лет са Запорожцем?

„Јесте”, велим. „Само морамо да штедимо, мораћемо да узмемо само једну собу за обоје. Таква директива стигла одозго. Служба грца у дуговима. Цео буџет оде на хакере. А и цена нафте је на ниском нивоу... јасно ти је? Али кревет ће бити широк, нема да бринеш.”

- Може, али под условом да све буде по пионерски!

„Све ће бити пионирски. А ако се за девет месеци ипак роди ђетић - назваћемо га Григориј Нинославович.”

- Зашто баш Григориј?

„У част књаза Григорија Потемкина, оснивача Одесе. За потемкинска села си чула?”

- Не него си ти чуо! А ако буде девојчица?

„Онда Јекатерина Нинославовна, Катја. У част царице Јекатерине велике која је врнула черноморске земље у састав империје”.

- Доста с твојом империјом! Ипак је Одеса Украјина!

„Данас Украјина, сутра Черноморская губерния, све је наше, нема везе!”

- Напоран си! Лако је теби са мном, знаш да са мном све можеш једноставно...

„Тако је, свака част! Једино што још од украјинства болујеш, али није страшно, и то се лечи”, утеших је.

- Таман ће бити прилика да испробам нове чизмице!

„Можеш”, рекох. „И не заборави да спакујеш на УСБ стик номенклатуру и спецификације ваше продукције на коју примењујете те натовске стандарде. Просто да имам шта да читам ако ми се не спава ноћу.

- Да се нађемо на Мајдану и заједно кренемо на аеродром? То није Бориспољ, за 20 минута смо тамо таксијем...

”Заборављаш основна правила конспирације„, пресекох је. ”Чекам те у кафеу на првом спрату у Жуљанима тачно у пола шест„
”