Зло побеђује, боли то али је истина која провејава у свести обичних људи. Ја са сам обичан. Једноставан. Лако разумљив, говорим „простим” србским језиком. Разамеће ме лако моја браћа из Шумадије, Баната, Подриња, Крајине.
Зар је важно ком племену србства припадамо? Једно је, Србство, дато нам од Бога, Немањића, Лазара, Душана, Честитог Растка, плод светле националне прошлости, од имена, од Вере, од Бога Светитеља..
Зло се простире над небом Србске нације, зло, најгоре од најгорег, прети нашој заједничкој судбини! ИЗДАЈА, ИЗДАЈА, крик немоћног обичног човека, који у тој немоћи да било шта учини, сагиње главу под мачом јачег, издајника!
Пред предајом своје слободе, права да своју децу уздиже онако, како традиција каже и захтева. У духу светог Православља и Вере у добро, праведно, честито.
Зло отеловљено у делу националних издајника, одводи нас као народ, у ропство онима који нас никада нису волели. Никада поштовали. Код смо својом крвљу, бранили њихову слободу, док смо умирали славом овенчани, док смо бранили сјај и велелепност бечких салона, док је србска младост, гинула бранећи ту исту Европу од Османлијског царства, данас, након толико година, поново умиремо бранећи туђе интересе а не наше сопствене.
Слугаримо западу, као најамни радници, служимо иностраном капиталу, клечимо у смерној молитви вазалном послушноћу према новим Колониалистима и још се послушно клањамо, кад нам упућују замерке. Кад одлућују како ћемо децу васпитавати, коју културу или безакоње, Србија треба прихватити. Којем нежнабожантву се морамо окренути, да би прихватили неморал, блуд и грех Содоме, јер Гомору смо већ уврстили по налогу других, у своју патријархалну културу.
Ако од нас захтевају, да се одрекнемо Оца и Мајке, зар се морамо одрећи и од националне свести, од поноса, од часног имена и светле традиције наших Очева и Дедова, који знадоше да очувају чистоћу нашег дома.
Зло у имену Запада, Нато ратне хушкашке алијансе, мржње западне политике према Словенству и Православљу, позива србско племе на последњи отпор, на последњи пресудни бој. Јер умрети, то је склоност и закон живљења. Исто тако, и однос према неким вредностима које су свете и Богом и његовом речју, записане у свету књигу наше Вере, не, и до последњег даха, док душа умире, рука моја, браниће свето име мог народа, јер Србин сам...
Мој позив, мом роду, мом народу, мом племену, не дозволите сопствену националну издају.
Спречимо снагом гласа србског народа, издају коју нам намећу издајници нашег народа, људи који су срамно прихватили туђе интересе и служе онима који нас никад нису волели. Који нас очигледно не сматрају довољно „европским” и који раде само у своју корист.
Србија има други пут, Србија припада својој Вери и свом народу.
Ово је позив на отпор издаји националних интереса. Ово није више политика. Ово је позив, последњи и пресудан, да се освестимо. Србија припада Србији...

Јован М. Пидиканац