Ulazak srpske vojske u Drač 1)

Autori: R.M. Makgvaer

Pored svih opomena sa strane Austrije i u lice celoj Evropi, Srbija je zauzela Drač. Prošloga četvrtka po podne taj se događaj zbio. Nije mi bilo mogućno da ranije javim detalje o zauzeću jer je austrijski parobrod „Graf Vurmbrant”, koji ima bezžičnu telegrafiju, otplovio u trenutku kad su Srbi ušli i ostavio Drač bez telegrafske veze sa ostalim svetom. Da bih mogao saopštiti opis toga ulaska kome sam prisustvovao jedini od novinara — morao sam otputovati brodom za Krf, gde ima telegrafa. Dakle Srbi su sada gospodari Drača. Da to postanu, oni ne samo da nisu ispalili niti jedan metak već su šta više bili dočekani dobrodošlicom od strane stanovništva. Ulazak pobedonosne vojske Kralja Petra u Drač bio je u stvari potpuno nedramatičan. Skoro dve nedelje očekivali smo to sa grozničavom uznemirenošću, bacani iz jedne neizvesnosti u drugu. Najprotivrečniji glasovi dolazili su jedni za drugima. Toliko puta govorilo nam se već da su Srbi na pomolu i toliko puta se obmanjivali, da smo najzad već gotovo prestali da verujemo da će doći. Ipak, prošlog četvrtka, kad stiže pouzdana vest da se Srbi približuju, ona je planula magnoveno po celome Draču. I onda, u jednome trenutku, zatvoriše se svi dućani, ulice ostadoše prazne i grobna tišina ovladala gradom. Ali, vrlo brzo, dođe objašnjenje toj opustelosti. Celo stanovništvo prhnulo je pred Drač da pozdravi avangardu srpske vojske. Bio je to zanimljiv prizor, nekoliko stotina ljudi starih i mlađih, skupljenih u gomile duž druma, onemili od pomisli na ono, što se dešava u ovom trenutku. Sa planina na severoistoku dolaze srpski borci. Za dane moga boravka u usamljenom Draču te su planine bile jedina moja uteha. Sa njih smo očekivali srpsku vojsku odkako nam je došla vest, da je Kroja pala. Onoga samog jutra kad je ova ušla u Drač ja sam uzaludno tražio dogledom po planinskim putevima prve znake njenog približavanja. Video sam jasno izvesan broj kuća u Kroji koje leže na uzvisici a isto tako i selo Šukt kroz koje vojska mora da prođe, ali nije bilo ni traga od vojnika. Izgledalo je da su Srbi bili odložili svoj dolazak za sutrašnji dan. Ali, za nepuna dva časa, situacija se posve promenula. Prvo sam mogao raspoznati povorku konjanika, grupu od pedeset ili šesdeset ljudi, kako prelazi prevoj na brdu iza koga leži Šukt. Njihove plave uniforme jasno su govorile da to nisu Arbanasi, jer stanovništvo u ovim krajevima veoma voli belu boju i njihovo odelo gotovo je isključivo načinjeno od sukna od otvorene boje. Konjanici su silazili niz krivudavi put, dvojica po dvojica sporim hodom. Ceo Drač skupio e u trenutku kao elektrisan ovim prizorom. Spuštajući se u primorsku ravan, vojnici skrenuše uskim putem koji se proteže izmeću zaliva i plitke severne razlivene vode. Ali to ne behu samo vojnici. Nekoliko stotina stanovnika beše izašlo nekoliko milja pred Srbe da ih dočeka i da im pokaže put. U koliko se povorka više približavala Draču, ona je postajala sve duža. Nije se mogla videti ni jedna žena; beše samo ljudi i dečaka. Ipak, prizor je bio veoma živopisan. Crveni fesovi i belo arbanaško odelo pravili su lep kontrast sa modrim šinjelima srpskih konjanika kojn su išli za njima na svojim malim konjima, nepomični i nemi kao statue, sa isukanim sabljama i karabinama preko pleća. Ni glasa nije bilo da naruši tišinu. Izgledalo mi je kao da gledam pogreb, tako su se polako kretali konji i ljudi. Odkako sam prisustvovao u Baru žalosnom prolazu 1200 zarobljenih Turaka, nisam još video patetičnijeg prizora. I ljudi i konji izgledali su u poslednjem stadijumu umora. Naročito konji. Sam Bog zna kada su poslednji put bili timareni ili bar protrljani slamom. Izmršavili i iznureni, sa prljavom, ulepljenom i nakostrešenom dlakom, nogama do kolena pokrivenim okorelim blatom, oni su tiho i strpljivo išli napred, ne gledajući ni levo ni desno; nije im bio potreban udar u slabini. A tek ljudi! Kada su se krenuli u rat to su morali biti lepi, srčani, snažni mladići. Sada su bili iznureni, izgubljena pogleda, zapuštene spoljašnosti. Kao da nisu imali nikakva interesovanja za gomilu, koja ih je pozdravljala. Mnogima od njih uniforma je bila iscepana, čizme ogrezle u blatu i pobućale na njihovim nogama, oštrice sabalja potamnele, vojničke opreme u neredu. U pravom smislu vojnici ratno istrošeni. To je bila srpska izvidnica. Dok se ona približavala, gomila na njenom čelu sve je više rasla. Najzad stigoše pred sam grad i onda se izvrši neka vrsta zvaničnog prijema od strane stanovništva. Na sred puta, okruženi sa 500 ili 600 ljudi, stajali su i čekali predstavnici Drača. Hodže sa turbanima i drugi ugledni muslomani bili su prisutni da govore u ime Islama kome pripadaju, kako vele, tri četvrtine dračkih stanovnika. U ime pravoslavnih hrišćana bio je izašao vladika sa svojim sveštenikom. Muslomanski govornik, obraćajući se oficiru koji je komandovao odredom, visokom čoveku plavih očiju i oštrih crta, uveravao je Srbe da će biti primljeni sa potpunom lojalnošću. Pravoslavni vladika otišao je dalje i vatreno pozdravio srpsku vojsku kao oslobodioca. Na kraju svakog govora srpski komandir podizao je svoju sablju i sa dostojanstvom odavao počast. Zatim sam oficir otpoče svoj govor krupnim glasom, koji je bio namenjen da ga čuju i vojnici i stanovništvo. Vrlo mi je milo, kazao je, što primamo izjavu lojalnosti od strane Dračana, a u mogućnosti je da objavi stanovništvu da Srbija donosi mir, red, sigurnost i dobru upravu. Govoreći naročito muslimanskoj deputaciji, naglasio je da i ako je ovaj rat preduzet da oslobodi Hrišćane, Muslomani će u istoj meri uživati blagodeti srpske vladavine. Najzad, obrativši se svojim vojnicima, oficir ih je podsetio da je Drač, kojim su pre toliko vekova vladali njihovi preci, bio cilj na koji su se upravile hiljade srpskih bajoneta; da je Drač danas zauzet i da je time svršeno veliko delo koje je Srbija preduzela. Na vojnicima, kao pravim vojnicima, nijedan mišić nije zaigrao. I sada se desi najlepša scena celog ovog prijema. Na poziv jednog od dračkih predstavnika, ceo onaj narod, do sad potpuno nem, najzad je prekinuo tišinu i više puta uzviknuo kao iz jednoga grla: — Živela Srbija! Živeo srpski kralj! Oficir, ozbiljna pogleda, posmatrao je ovo sa svoga konja i sabljom otpozdravljao svaki uzvik. Onda se povorka ponovo krenu polako za Drač, zastavši kratko vreme dva puta da primi nove izjave dobrodošlice i lojalnosti. Došavši na drački trg, oficir zaustavi svoje vojnike postroji svoj eskadron u front i objavi da će se platiti novcem sve kupovnine koje se budu učinile, izdade naredbu da se sjaši i najzad posavetova stanovništvo da se raziđe. U blizini smestiše konje po štalama, postaviše stražu na telegrafu i drugim mestima i nađoše mesta za vojnike u jednome hanu. Tako je izvršeno zauzeće Drača od strane Srba na koje se dugo gledalo kao na problematičnu stvar, ali koje je danas svršen fakt. U početku se imalo namere da austrijski konzul i francuski konzularni agent uzmu učešća u deputaciji, koja je imala da preda grad, ali je taj plan docnije napušten. Ipak je u četvrtak veče, austrijski konzul posetio srpskog oficira u stanu pravoslavnog vladike. Idućeg dana, u petak, događaji uzeše mnogo dramatičniji tok. Prva stvar, koju je srpski oficir uradio, jeste ta, da je skinuo arbanašku zastavu sa kasarne. Arbanaškim patriotama u Draču danas je krivo što su je uopšte i isticali. Svako ko ima iole razuma mogao je reći koliko je to bila suluda stvar u današnjim prilikama. Dockan po podne, svi dračani izađoše na glas da se glavna srpska vojska približava. Jedna muslimanska deputacija izašla je bila pred sam grad da pozdravi dobrodošlicom osvajače, ali se vratila još pre no što je noć pala, umorna od čekanja i jamačno, nemajući hrabrosti da se vrati po mraku doma. Mrak je bio već u veliko pao kada tri srpska bataljuna umarširaše u grad uz zvuk trublja. Njihov ulazak bio je potpuno triumfalan; stanovništvo je oduševljeno pozdravilo vojsku. Dok su se vojnici razmeštali po kasarni i školama, pravoslavni vladika, pred kojim se nosio upaljen fenjer, izišao je sa stotinama pravoslavnih da dočeka srpskoga pukovnika. Sastanak je bio u gustom mraku; fenjer je bacao svetlost samo na lica nekoliko glavnijih ličnosti. Vladika je slavio pukovnika kao što je toga dana popodne slavio komandira eskadrona. Tada je cela gomila, krenuvši se sa vladikom i njegovim gostom, dopratila vojsku kroz grad do vladičinog stana, kličući frenetički uz put: — Živela Srbija! Docnije stigoše još nekoliko bataljona i bez ikakve ceremonije skidoše arbanašku zastavu sa vladine zgrade — nov udar arbanaškim aspiracijama. Ipak dračko stanovništvo izgledaše neobično sretno, a najsrećniji među njima, razume se, pravoslavni vladika. U subotu, celoga dana, pristizali su novi i novi odredi erpske vojske, a isto tako dosta zaostalih vojnika i mnogo komore na konjićima. Stanovništvo mi izgleda veoma zadovoljno; srpska trobojka leprša se svuda i vojnici čine mnogo kupovina po dućanima. Iz razgovora sa srpskim komandantom i mnogim oficirima, saznao sam izvesne detalje o ogromnim teškoćama i naporima koje je imala ova vojska da izdrži odkako se krenula na granici 13. septembra. Kolona, koja je upućena na Drač, nije činila deo glavne srpske armije, one, koja se borila na Kumanovu, Prilepu i Bitolju, i ako u njoj ima ljudi koji su se borili na pomenutim mestima. U stvari, ova je kolona deo one armije koja je operisala oko Đakovice, Skoplja, Prizrena i Lješa. Bez pogovora, najteži deo ove dvomesečne kampanje bio je forsirani marš od Prizrena do Lješa. Punih deset dana ove su trupe bile bez odmora, a oko tri dana skoro bez ikakve hrane, prelazeći teškim naporima neprohodne planine, podnoseći strahovitu kišu i gazeći sneg do grudi. Planinske nizbrdice bile su često tako strme da se konji nisu mogli spuštati, te su s toga mnogi tu i propali. Stene preko kojih se prelazilo dizale su se često nad provalijama i staze su bile tako uske da su vojnici morali skidati municiju s konja i nositi je sami. Puta nigde nije bilo; stenje svuda. Nije nikakvo čudo što su trupe izgledale tako umorne ulazeći u Drač. Jedan sanitetski oficir kazao mi je da je zdravlje vojnika odlično, pored svih teškoća koje su morali podnositi. Interesovalo me da čujem s kakvim prezrenjem govore izvesni oficiri o ponašanju Austrije. Jedan od njih kazao mi je da je autonomnja Albanije običan austrijski trik; drugi mi je izjavio da su u Kroji našli novaca koji je Austrija poslala Arbanasima 1)Ratni dopisnik „Dejli Telegrafa” R. M. Makgvaer jedini je novinar koji se nalazio u Draču u trenutku kada je srpska vojska ulazila. Kao što je poznato prvi je i javio vest o zauzeću Drača.

Prije deset dana boravio u Draču. Grad pun kontrasta, novogradnja i starogradnja, saobraćajnih haos... što se tiče cijena one su dosta povoljne.. Civilizacijski su nekoliko stotina godina iza nas, što reče jedan poznanik oni nisu širokih shvatanja...ali je to pošten narod... isti taj poznanik mi reče da je jednom prilikom boravio u Draču kada je jedan Albanac sa Kosova otvorio kafić u Draču pod nazivom Kosova ili Kosovar i ubrzo je demoliran...kaže da stanovnici Drača na vole Albance sa Kosova...

Tja za vas su i Siptarke ljepota.

„Колико год да смо у сјебаној позицији - стратешки се нисмо одрекли ни Скадра, ни Драча, ни Јадрана.”

Нису се ни шиптари стратешки одрекли ни југа Србије па чак све горе до Ниша, зар не!?
А како се делимо и свађамо између себе није искључено да шиптари пре крену према нама него ми доле према Скадру и Драчу.

Можда сам ја мало старомодан и превише националистички настројен али ја према Албанији не бих уложио ни један једини динар. Знам рећи ће многи како ми не улажемо у Албанију већ у путеве на нашој територији (што је у реду, свако насеље у Србији би требало бити повезано да добрим путевима) али, брале, све што би шипци могли да искористе (и да јашу преко нас према Европи) ја бих добро размислио пре него што бих било шта градио према њима доле.

Pun nam je q gradnje . čitavog zivota gradimo NIJEDAN NORMALAN NEMAMO.