Hvala vam.

Ja sam puno o tome razmišljala i citala upravo u cilju samodiscipline, jer znam koliko to može da ima remetilacki uticaj na celu porodicu i neću da nam se to desava. Kada osetim da me obuzima ljutnja - a to je ljutnja koja trazi momentalni odgovor, momentalno rešenje i tera te u momentalnu „akciju” u protivnom postaje samo još jača - ja sebi u vecini slučajeva uspesno „objasnim” da moram da spustim loptu, precutim i sacekam da me prođe pa tek onda da pricam. E sad to je kad na intelektualnom nivou možeš da poradis na problemu, ali da do toga dodjes predstoje ti godine i godine borbe sa time sto bih ja volela kod sina nekako da sprečim ili ublazim. Da me ne shvatite pogresno - nije to nešto sa cime se ne može živeti, ali prosto, lakse je i lepse ne morati da non stop da ispoljavas svoj bes kad god ti nešto nije po volji. To oduzima mnogo energije i dragocenog vremena i naravno loše utice na ljude oko tebe.

Shvatila sam do sad kod sina kako to ide - on od nule do 100 stigne bukvalno u sekundi, nema nikakav filter. Nije to uvek kad nešto nije po njegovom. Nekad bez ikakvih problema prihvati da mora da se povinuje nekom pravilu ili tudjoj volji ili nekom rasporedu koji mu ne odgovara. Nekad se malo buni pa opet pristane, a nekad odlepi u sekundi i uopste ne znam da li tu postoji neko pravilo kada i zašto. On je tad bukvalno slep i gluv šta god da mu pricas i ako mu ne popustis on mora da „odigra” svoju scenu sizenja. Mislim čak da u nekom trenutku njegovo plakanje, vikanje i ludiranje dobije potpuno novi razlg od originalnog, i povremeno uhvatim gde je taj prelaz gde on pocinje da sizi još vise zato što mu je strasno krivo sto je neko sad na njega ljut. Naime, on shvati da je preterao i da je sad presao granicu i frustriran je što se to desilo ali je mali i ne ume da to drugacije pokaze nego još jacom drekom i sizenjem. Kad shvati da je prekardasio, da smo ljuti, da će biti kaznjen - onda pocne da place zbog toga i da vice „ne, ne, biću dobar, biću dobar” i sve tako, ali sve to dok vice, udara i sizi :) Ja pokusavam da mu objasnim ali u tom momentu nema šta da se objašnjava jer on je u svom filmu. Onda ako se ja bas naljutim na njega, ako uradi nešto stvarno ruzno (na primer jednom mi je rekao da sam najgora mama na svetu), onda padne u očaj i pocne da vice da me voli, i izvini, i sve, ali sve to vice na takav način da to deluje kao nastavak tantruma iako nije. Mi se trudimo da nas ne uvuce u tu svadju i vikanje, ali nekad prosto covek sklizne jer ne znaš vise šta da radis i izgleda ti kao da on uopste ne cuje osim ako vices glasnije nego on.

Primetila sam da preusmeravanje paznje pali u vecini slučajeva, ne u svim. Ali to ako ne uradis na vreme i vrlo vesto, uglavnom ga samo jso vise frustrira. Sa druge strane, nekad jednostavno nemam vremena da se igram preusmeravanja paznje, potrebno mi je da me jednostavno poslusa i da krenemo... naravno, to se ne dogodi i onda nastane frka. Nekad mi mozak blokira nemam pojma kako da mu preusmerim paznju, jer je on toliko investiran u svoju reakciju da ga je jako teško zainteresovati za bilo šta drugo.

Ah... da ne ispustam vise paru, hvala vam :)

Inače imam i decaka od 6 godina koji je potpuna suprotnost ali i on kao da ulazi u pubertet... muke moje :)

Hvala vam svima, stvarno, puno:) Prvo lakse mi je sto vidim da nisam jedina u sličnom problemu i korisna je strasno ova validacija i/ili diskvalifikacija nekih ideja ili stavova koji se formiraju onako usput, prema situaciji, a ne unapred pa da znaš tačno šta mislis, zašto mislis i da ćeš zauvek tako da mislis:)

Lea,

„Pre bih rekla da je dete svaki put iznenadjeno da je opet upao u nevolju. Kad mu se razidju oblaci on prepoznaje da je u nevolji, prepoznaje da će mama sad da bude ljuta.”

Ovo je 100% tačno. On zna cemu njegovo ponasanje vodi ali nije u stanju da ga zaustavi dok se ne odigra od početka do kraja. Zato sam skoro sigurna da kod njega nije u pitanju neposlusnost i ili tako nešto, već impuls koji on još uvek ne ume da kontrolise. Zbog toga mislim da mu treba pomoći nekim sportom ili nekom aktivnoscu koja će ga uciti samodisciplini nevezano za ove situacije, znači da on nauci tu vestinu u prinicpu... pretpostavka je da će kasnije umeti da je primeni na situacije koje nisu aidio, teakwando ili šta već.. ...znaci, transfer znanja.

On inače nije dete koje je stalno u nevolji ili stalno kritikovano. Ne govorimo mu da je „bad boy”, a neko je spomenuo gore da mu treba skinuti osecaj krivice - ja to UVEK uradim i to je bukvalno pravilo u nasoj kuci, da se deca ne smeju osecati kao da ih manje volimo kad nevaljala, ili kao da ljubav zavisi od toga. On to takođe jako dobro zna, toliko dobro da je čak usvojio to i internalizovao, pa kada se naljuti na mene, onako mali, namrgodjen i smesan, skrsti rucice na grudima i napuci usta, inati se i sve, ali u sred svega toga uvek smogne snage da me obavesti „jako sam ljut ali te volim čak i kad sam ljut”. To ponavlja ono sto cuje od nas. Njima je u te male mozgove ugravirano do sad već mislim da ljubav nema veze sa tim i da ih mi volimo uvek i bez obzira na sve, a da je ono sto nam se ne svidja njihovo trenutno ponasanje. Ja znam da on možda nema kontrolu nad tim ponasanjem trenutno, ali isto znam da je jako važno usaditi mu ideju o tome da može da stekne kontrolu i da je to nešto sto zavisi od njega.

Što se tiče „lozinke” - upravo smo to ustanovili proteklih nedelja, u drugom kontekstu. Dogovorili smo se da u momentu kad izgleda kao da će opet da se desi da na kraju svi vicemo ili svi budemo tuzni, ja njemu kažem jednu frazu (iz njegovog omiljenog crtaca). Do sada to relativno dobro funkcionise ali stvarno samo ako uhvatim jako rano da kreće ta situacija. Ako zakasnim nema sanse. Ali ako uhvatim na vreme, kad izgovorim tu frazu on se uglavnom nasmeje. To stvarno svima spusti tenziju i onda možemo da probamo iz početka.

—-----------------

Sargarepa... potome sto si napisala mislim da me kapiraš 100% jer živimo istu pricu... E sad, on je u vrticu maskota, miljenik svih ucitelja i djaka i bukvalno može da radi šta hoće. On to obilato i koristi. Strasno je sarmantan, pravi mali glumac. Međutim nije folirant, jako je iskren i generalno vrlo dobro i pristojno dete. Jako je osecajan i voli i da se mazi i da izrazava ljubav na razne nacine. Sad moram da spomenem, pre koji dan stariji sin gledao Transformers crtani - to inače ne gledaju, to su sve tuce non stop, međuitm desilo se tako i u jednom momentu mladji dolazi do mene , oci pune suza, bradica drhti, reko šta ti je jesi se uplasio ? A on meni kaže - ne jako je tuzno nešto. Ja odem i premotam da vidim o cemu se radi, a ono neki bad guy je iscupao lokvanj iz vode i bacio ga negde, i sad lokvanj tuzno kaže „hoću da idem kuci” i neka tuzna muzika... Rasplace mi se dete koje je inače ponasanjem ponekad pravi mali gangster ispod te povrsine jedna mala osetljiva dusa :) E sad sam digresiju napravila... dakle, posto njemu pravila u vrticu nisu bas naročito stroga, to stvara problem kad treba slediti pravila kod kuce, ali dobro, popravljamo se. I u vrticu sam pricala sa njima i zamolila ih da saradjuju. On će u septembru u JK tako da ocekujem da će tamo imati susret sa nekim konkretnijim pravilima ponasanja u skoli.

Da dopunim, kad je bio mladji imao je te napade histerije i vristanja nocu - rekli su nam da su night terrors, mislim da sam i pisala ovde o tome. Otvorene oci, vristi iz sve snage 20 minuta ne možeš mu prici, ako ga slučajno pipnes on još zesce urla, ako odes iz sobe takođe, znaci šta god d uradis samo pogorsavas, sacuvaj boze da ga uzmes u narucje otima se kao zivotinja, a sve to bukvalno kao da spava. iako izgleda kao da je budan. To se smirilo kako je rastao i sad se to više ne desava nocu, i mislim sto je sposobniji da intelektualno shvati neke stvari, biće lakse.. .

—------------------------------------------
ana-anica... ja o borbenim vestinama ne znam ništa, ali mi je neko već sugerisao aikido jer je glavna stvar u aikidu ne samo odbrana već i kanalisanje energije napada u odbranu. Ja mislim da je to vestina koju bi svi trebali da naucimo, a naročito deca sa ovakvim problemom. Pretvoriti negativnu energiju u pozitivnu, kako oni to kažu - ja mislim da je to upravo ono sto bi njemu pomoglo da se umiri kad krene ta histerija da ga hvata.

—---------------------------

Chian - haha, jooj... nije smesno ali eto, bas si opisala jednu nedavnu scenu kad je i meni pukao film... ja znam koliko je važno uvek ostati dosledan i jednakog ponasanja, ne gubiti razum, ali znaš ono kad mi se smucilo sve zajedno da sam lepo sela i isplakala se od muke (prethodno smo skoro roknuli sa stepenica jer se on otimao dok sam ga nosila dole da krenemo u skolu jer sam već kasnila na posao, pa sam skoro slomila stopalo... da ti ne pricam) . Onda on dosao kod mene, place, slinav, zajapuren, naslonio glavicu kod mene u krilo i kaže „I love you even when I'm mad” . To je naravno čuo od mene milion puta, i ocito mu puno znaci čim je mislio da će time da mi pruzi neku utehu. Zato znam 100% da njemu nije namera da se bezobrazi i da pravi haos iz neke obesti, već stvarno ne ume da se zaustavi i sto Lea kaže on nema izbor. Ali ja hoću da ga naucim da može da stekne tu vestinu da sebi da izbor.

—------------------------------

Curice , mnogo ti hvala na javljanju.

„To radi tako što dijete uci zeljenom ponasanju, intenzivno ga ponavlja i nagradjuje, a tako prokrcuje stazu koja mu postane svakodnevno ponasanje-ovog puta zeljeno i socijalno prihvatljivo.”

Znam !!!!! bas to saznanje me je nagnalo na to da razmišljam o tome kako trenirati dete za novi odgovor, zapravo, krivo mi je sto je uopste morao da oformi i utvrdi ponasanje tog tipa jer znam koliko to iskustvo znaci i koliko je teško ugasiti jedno ponasanje te vrste nakon ovoliko ponavljanja.

Inače ja sam diplomirani psiholog :) Sada bih se grohotom nasmejala cisto da cujete prizvuk ironije kad to kažem :) Ono da je mnogo lakse sagledati tudj nego sopstveni problem je 101 % tačno . Znam stvarno mnogo o bihejvioralnoj terapiji, sve to što pricas sve mi je jako dobro poznato. U cemu je onda problem? Evo šta je meni do sad bio kamen spoticanja i još uvek nisam sigurna kako da se postavim : nisam mogla da razlucim da li ću smirivanjem deteta na bilo koji način (znaci ima milion situacija u kojima bi se on odmah smirio ma ne bi ni pocinjao da sizi, samo da mu ja odmah popustim i udovoljim) da ga usput naucim i to da tom nekom vrstom „pretnje” histerijom postize šta god pozeli. To nikako ne bih da ga naucim, tj ne bih da eliminisem jedno nepoželjno ponasanje a zacnem drugo... i zato sam do sada vrlo uporno istrajavala u tome da su pravila pravila i ne menjaju se samo zato što on pocinje da peni.

Uopste bas mi je drago da je ova diskusija tako informativna i konstruktivna ne samo za mene, stvarno smo se dotakle koje-čega sto može da koristi mnogima.

Sad bih znači da postavim to pitanje - zanima me kako razmišljate o ovome, ili još i bolje, šta konkretno znate - vi koje ste imale iskustva, profesionalno ili lično, sa ovakvim ponasanjima i terapijama. Znaci, znamo da dete to ne radi namerno, znamo da nema izbor, znamo da treba da mu pomognemo da nauciti ispravan odgovor na neki impuls i da ugasimo nepozeljan odgovor na taj isti impuls... E SAD : Da li to smirivanje ide na ustrb postovanja pravila? Da li time dajemo licencu detetu da nas kasnije „ucenjuje” ponasanjem kad želi nešto da postigne? Na koji način pomoći detetu, smiriti ga a ne nauciti ga pritom da se time posle sluzi i u druge svrhe i time isteruje svoju volju posto-poto?