2. Илија Милосављевић Коларац
Новац од трговине улагао је у књиге, за сваку је давао по 100 дуката, а захваљујућињему, први пут је на српски преведен „Гроф Монте Кристо”

Илија Милосављевић рођен је на самом почетку 19. века, 1800. у селу Колари поред Смедерева. Као дечак, шегртује у више трговинских радњи, али најдуже остаје код Милутина Радовановића, тада најпознатијег београдског трговца. Пошто се 1827. оженио његовом ћерком, отворио је на Дорћолу своју радњу. Вредно ради и ускоро купује кућу на данашњем Студентском тргу.

Сукоби с кнезом
Због сукоба с кнезом Милошем, који му је запленио кућу са дућаном, прелази у Панчево и почиње из почетка. Тргује свињама и житом и ускоро постаје чувен дуж Дунава и Саве, којима плове бродови с његовим теретом. Иако није имао деце, брзо је постао свестан важности образовања младих нараштаја. Зато Коларац почиње да потпомаже издавање књига. Захваљујући њему, први пут на српски језик преведен је роман „Гроф Монте Кристо”.

Кад му 1855. године жена умре, враћа се у Београду, где је наставио да се бави трговином. Трговао је сољу, набављао држави шалитру, која је била неопходан састојак за прављење барута, а улагао је и у неке руднике. И даље помаже књижевнике: од 1861. сваке године је давао по 100 дуката за штампање књига које је бирао одбор састављен од најугледнијих интелектуалаца.


Године 1877. године сачинио је тестамент, у ком, између осталог, стоји: „Све своје имање завештавам на корист мога народа”, али је те године оптужен за велеиздају и упућен на преки војни суд!

Имао је 78 година кад је спроведен у пожаревачку казнионицу. Помилован је неколико месеци касније, али је из затвора изашао сломљен. Умро је у октобру 1878. у својој кући на Позоришном тргу у Београду.

Тестамент
Тестаментом је оставио 10.000 дуката постојећем фонду за издавање књига, али не само Срба „из данашње кнежевине него добра књижевна дела Срба из свију предела српских, но и то само дела писана ћирилицом”. Остатак имовине наменио је подизању српског универзитета. Замислио га је као установу „која би држала средину између државних и народних универзитета”. С првима би имали сличности уређење, систематска предавања, нарочити курсеви за вежбање, полагање испита и издавање диплома и уверења, а с оним другима, што би предавања и курсеви били подешени за ширу публику.

Током времена и ратова на простору Србије и Задужбина Илије Коларца и њени фондови трпели су разне утицаје, рушења, експропријацију. Ипак, 1. априла 1992. године враћен јој је положај задужбине. Деловање Задужбине Илије М. Коларца, то јест Коларчевог народног универзитета у Васиној улици у Београду, траје већ више од 125 година.

Sima Igumanov
3. Презиме узео по брату… Сима Игуманов
Вешт трговац који се обогатио продајом бурмута, дувана и пијавица после смрти сина Манојла је „усинио сву омладину свог краја”.

Сима Андрејевић Игуманов рођен је у Призрену 1804. године, баш кад је Карађорђе дигао Србе на устанак. Његов отац Андреј, врло богат човек и велики патриота, набављајући оружје за устанике материјално је сасвим пропао, оставивши четири сина без ичега.

Способан
Најмлађи, Сима одрастао је у манастиру Свети Марко код Призрена, где је његов најстарији брат Аксентије, који се још као врло млад замонашио, био игуман. Сима је у манастиру научио да чита и пише, а пошто су га по брату већ звали „Сима Игуманов”, и званично је узео то презиме. Читав живот остаће везан за манастир Светог Марка, и помагаће га, а у тестаменту је оставио налог да буде сахрањен крај цркве.

Сима је учио занат у призренској фабрици бурмута, дувана који се шмркао, и врло брзо је постао ортак власника. Кад Турци ову фабрику сруше, одлази у Македонију, где од тамошњег паше узима у закуп баре и језера код Битоља да би отпочео трговину пијавицама. Скупљао их је и превозио до Београда, где их је преузимао неки Француз и дистрибуирао по читавој Европи. Обогатио се прерадом дувана и трговином њиме, прво у Цариграду, а затим и у Русији, у Одеси и Кијеву, па у Београду. Умро је 1883. године.


Живећи аскетски и сав предан Богу, даривао је цркве, манастире, сиротишта, школе, домове ученика, певачка друштва, али помагао и болесне и немоћне, стипендирао ученике. У тузи за сином Манојлом, који је умро 1865. године, Сима Игуманов је „усинио сву омладину свог краја”. Основао је задужбину и завештао јој сва добра која је дугогодишњим радом и штедњом створио. Тако ће Задужбина Симе Андрејевића Игуманова Призренца постати једна од најплодоноснијих установа те врсте у српском народу. Тестаментом је одредио да Задужбином увек управља патријарх СПЦ. Године 1871. основао је и Православну српску богословију у Призрену, а мало се зна да је овде одшколовано више учитеља него свештеника.

postanska marka patrijarha pavla5
Нови живот фонда
Задужбина је имала седиште у Београду, одакле је њен одбор преко Министарства иностраних дела финансирао целокупну културно-просветну акцију у Старој Србији и Македонији – од школовања кадрова у Београду до плата за учитеље, подизања и одржавања школа и стипендирања ђака. У тренутку стварања Задужбине њена средства износила су шест милиона динара. Заслугом патријарха Павла Задужбина је 1991. године обновила рад, што је подразумевало и враћање палате на Теразијама изграђене 1938. године.

Игуманов је тестаментом одредио да Задужбином увек управља патријарх СПЦ. Године 1871. основао је и Православну српску богословију у Призрену, а мало се зна да је овде одшколовано више учитеља него свештеника

6. Милан Кујунџић Абердар
Доктор филозофских наука део живота је провео као војник, а део као политичар. Као министар знатно је унапредио школство

Милан Кујунџић Абердар је један од првих српских филозофа, а био је и врло свестран интелектуалац, политичар и државни службеник. Рођен је 1842. у Београду у бројној, имућној и образованој грађанској породици.

Правни одсек
У родном граду се уписује на правни одсек београдског Лицеја. Турско бомбардовање Београда 1862. године, после чувеног догађаја на Чукур чесми, прекида његове студије. Он постаје десетар у српској коњици, а по одласку Турака, захваљујући стипендији коју је влада додељивала омладини за студије на страни, прву годину студија филозофских наука завршио је у Бечу, другу у Минхену, трећу у Паризу, да би дипломирао на Оксфордском универзитету. У Србију се враћа 1865. с дипломом и знањем неколико светских језика.

Одмах добија државну службу у у Министарству просвете, а већ следеће, 1866. године, преузима катедру филозофије на Великој школи. Поред професорског позива, активно се укључио и у политику, због које већ 1867. остаје без посла. У то време постаје познат и као песник: објављује неколико књига, а изузев неколико љубавних и винских песама, сва му је поезија родољубива.

На катедру за филозофију Велике школе враћа се 1873, а већ следеће године постаје и први секретар Народне скупштине Србије. Ратне 1876-1877. године проводи активно у војсци као командант батерије. У Управу Српске краљевске академије улази 1878, а њен редовни члан постаје 1886. Био је потпредседник Народне скупштине 1881-1882. године, а одмах затим именован је за посланика Краљевине Србије у Риму. По повратку из Италије након три године, постаје министар просвете. На овом положају, 1886. и 1887. године, био је врло активан.

Предшколски рад с децом
Увео је предшколски рад с децом, основао девојачке школе и девојачке радне школе, подигао је ранг гимназије на осам разреда, а Богословију на ранг више школе и учествовао у доношењу Закона о Српској краљевској академији. Спадао је у ред бољих говорника код Срба. Због болести је рано пензионисан, а умро је 14. новембра 1893. Две године пре смрти, тестаментом је Српској краљевској академији завештао летњиковац Звезда на Топчидеру и 1.500 дуката за његову оправку и одржавање.

После смрти су, међутим, његови сродници, у намери да оспоре тестамент, покренули судски спор, који се развлачио деценијама, па је Задужбина Милана Кујунџића Абердара, формирана од новца добијеног продајом плаца и летњиковца, отпочела рад тек 1931. године. Од 1931. до 1940. Српска краљевска академија је додељивала годишњу награду из овог фонда за научно дело, а такође је из средстава Задужбине помагано при издавању 117 књига библиотеке Посебна издања.

Родбина
Две године пре смрти, Абердар је тестаментом Српској краљевској академији завештао летњиковац Звезда на Топчидеру и суму од 1.500 дуката за његову оправку и одржавање. После смрти су, међутим, његови сродници, у намери да оспоре тестамент, покренули судски спор, који се развлачио деценијама, па је Задужбина Милана Кујунџића Абердара, формирана од новца добијеног продајом плаца и летњиковца, отпочела рад тек 1931. године

Milan Kujundžić Aberdar Luka Celovic 6
7. Лука Ћеловић
Требињац је имао само два или четири разреда основне школе, али је ценио знање, па је све своје имање оставио универзитету

Лука Ћеловић родио се у засеоку Придворци код Требиња 1854. године. Још као дечака родитељи су га послали да служи у трговини, прво у Бањалуку, па у Брчко. Не зна се да ли је за живота завршио два или четири разреда основне школе.

Долазак у Београд
У Београд је дошао као осамнаестогодишњак, без игде ичега. Радио је као шегрт у једној галантеријској радњи, а по избијању устанка Невесињска пушка вратио се у Херцеговину, где је као добровољац лакше рањен у ногу. Заједно с добровољцима из Херцеговине је учествовао у оба српско-турска рата, 1876. и 1877-1878. године. По завршетку рата Лука почиње самостални посао. Његови земљаци, познати београдски трговци Паранос и Крсмановић, помажу му при отварању радње. Трговао је домаћим производима, житом, шљивама, осталом храном… Напорним радом, штедљивошћу, одлучношћу, бистрином, проширује посао и постаје угледни трговац. Оснива 1882. Београдску задругу и до краја живота њоме управља, створивши од ње врло јаку финансијску институцију која се бавила кредитирањем и осигурањем.

Од 1912. године Лука Ћеловић је члан управног одбора Народне банке Кнежевине Србије. Нарочито се мора истаћи његов пожртвовани рад на спасавању имовине Народне банке за време Првог светског рата: Ћеловић прати новац Народне банке до Солуна а потом га, лађом, преноси у Марсеј.


У Марсеју Народна банка притиче у помоћ избеглицама, а Ћеловић је за то време њен дежурни члан. Мада самоук, Ћеловић је ценио знање, школу и науку. После Првог светског рата издвајао је новац за Светосавске награде из техничких наука, а касније и из других области које су се проучавале на Београдском универзитету. Овај Требињац је 1927. основао фонд у корист Академског певачког друштва Обилић, а помагао је и младићима који су из родне Херцеговине долазили у Београд да покрену неки посао. Издашне суме новца одвајао је за домове слепих у Земуну и Инђији, као и за заштиту слепих девојака у Београду.

Наследство
Све своје имање – бројне палате са становима и локалима у Београду – оставио је Београдском универзитету. Сав приход од ових имања управник Ћеловићеве задужбине предавао је сваког месеца управи Београдског универзитета. Месечни приход 1930. године износио је чак 260.000 динара, а о коликој своти је реч говори податак да је плата министара у то време била 5.000 динара. Вредност његове имовине износила је тада око 30 милиона динара. Умро је 1929. у својој кући у Улици Краљевића Марка 1, а сахрану је на најсвечанији начин организовао Београдски универзитет – према тестаменту, једини покојников наследник.

Велики приходи
Сав приход од ових имања управник Ћеловићеве задужбине предавао је сваког месеца управи Београдског универзитета. Месечни приход 1930. године износио је чак 260.000 динара, а о коликој своти је реч говори податак да је плата министара у то време износила 5.000 динара. Вредност његове имовине износила је тада око 30 милиона динара.

nastavak

Богаташ
Главни посао Мише Анастасијевића је трговина сољу, и на почетку је био у ортаклуку са кнезом Милошем Обреновићем. Кнез му је (на Мишино тражење) позајмио новац, а делили су приходе. Први посао је одрадио 1828. године када је избио рат између Русије и Турске. Узео је од забринутих трговаца Турака једну лађу са сољу и продао успешно, крећући се несметано Дунавом, који је био иначе у блокади. Посредовао је између турских и српских трговаца. Због соли је Миша први пут дошао у Румунију 1843. године, за време кнеза Јована Бибеска. Узео је 1847. године[14] (као главни - у друштву са богатим Србима и Власима) закуп монопол на извоз соли из кнежевине Влашке и Молдавије на седам година, а касније и на увоз соли из Аустроугарске. Наводно је имао и властите мајдане соли[13] и велику мрежу трговачких агената. Када је исплатио све ортаке, постао један од највећих трговаца сољу на Балкану. Посао је цветао следећих петнаестак година, до 1865. године. Анастасијевић је имао око десет хиљада људи у служби, 23 сталне и привремене „камарашије” (стоваришта) у разним крајевима, највише уз реке Саву и Дунав. Камарашије су постојале и код молдавских мајдана соли и у месту Бакој, али и у Босни и унутрашњости Србије. Да би могао несметано да ради, оформио је сопствену флоту од 74 брода (које је наручио половне - преправио у Рушчуку) за превоз соли, што му је донело велико богатство. У Букурешту је била главна пословница, а у Београду седиште - централа Анастасијевићеве трговачко-извозно-увозне компаније. Служио му је 12 година Јова Рекалић из Земуна, као „београдски камараш”. Покушао је да са Коларцем и Јованом Куманудијем оснује Српско бродарско друштво са капиталом од 200.000 дуката, али је то осујетила Аустроугарска.[4] У једном тренутку је поседовао 1,5 милиона дуката готовине, што му је обезбеђивало положај једног од најбогатијих људи на Балкану. Теша Бошњак „велика јуначина” га је као лично обезбеђење свуда пратио и чувао.

У Београду се промућурни Анастасијевић трајно настанио 1842. године, где је кућу започео 1840. године. Београдска имовина капетана Мише била је импресивна, са неколико кућа, кафаном, складишта и десетине башти - плацева на лепим места где су никла здања. Бригу о пословима и старање над имањем поверио је он поузданим помоћницима: Илији Пржићу, Николи Петровићу и Јоци Малеру. Миша је повремено навраћао у Србију да би проверио стање и пословање свог поседа у Београду и Милановцу.[4]

Спахија
Паралелно са уносном трговином сољу, Миша је почео да купује некретнине - спахилуке по јужним румунским окрузима. Први спахилук Брнчени у Телеорманском округу је купио 1844. године, а њихов број нарастао је на девет спахилука у Румунији. Уследиле су и друге куповине наредних година, за шта је утрошио преко 500.000 дуката. Само за изградњу зграда на спахилуцима, потрошио је додатних 170.000 дуката. У свом „Животопису”[7], Анастасијевић је навео своје спахилуке и друге некретнине по Влашкој. Од купљених 15 је формирао 9 спахилука, груписањем места. Били су то следећа имања: 1. Брнчени (Бранчени (Телеорман)), са Гурујени (Телеорман) (а не Гауручу), и Смардиоаса (Телеорман) – Телеорман округ; 1844. године за 45.000 дуката 2. Драгојешти, са Ваљалујом и Островени – округ Олт; 1852. године за 24.000 дуката; 3. Чептура де Сус (Прахова), - округ Прахово; 1852. године за 6.000 дуката; 4. Клежани (Ђурђу), са Вадулат (Ваду Лат (Ђурђу)), Хобају, Обеђајку (Обедени (Ђурђу)) и Данчулешти (Горж) – окрузи Ђурђу и Горж; 1852. и 1856. године за 200.000 дуката; 5. Хађешти (Јаломица), - округ Кулф; 1854. године за 44.000 дуката; по другом извору, 12. децембра 1855. године за 29.012 дуката. 6. Балачица (Мехединци), - округ Мехединци; 1856. године за 36.000 дуката; 7. Могрешти (Горж), - округ Горж; 1862. године за 21.000 дуката; 8. Караула (Долж), - округ Долж; 1863. године за 89.000 дуката; 9. Гвардиница (Мехединци), - округ Мехединци; 1867. године за 73.000 дуката.

Главни спахилук Клежани, са великим конаком, где је најчешће боравио (и ту сада почива у цркви коју је сам градио), налазио се југозападно од Букурешта. Само за уређење Клежана је потрошио 120.000 царских дуката. На сваком спахилуку држао је поуздано особље, а чинили су га: управник, пословођа, новчар (касир), два економа који управљају пољским радом, подрумџија, 4 исправника који извршују налоге главног управника. Поред наведеног, био је власник још неких некретнина, као што су: велики виноград у Ђаломаре, те поље Грозавешти код Букурешта. Капетан Миша је убедио кнеза Милоша, да је мудро куповати влашке спахилуке, па је по његовом налогу и новцем, такође куповао поседе за Обреновиће.

Када је посао са трговином соли престао око 1865. године, након што је сву со распродао, остали су велики трошкови које добит од спахилука није могла да покрије. Његов главни пословођа Никола Вујатовић, који га је верно служио 39 година, предлагао је да све спахилуке прода. Од Клежани где би м1038

nastavak

Главни спахилук Клежани, са великим конаком, где је најчешће боравио (и ту сада почива у цркви коју је сам градио), налазио се југозападно од Букурешта. Само за уређење Клежана је потрошио 120.000 царских дуката. На сваком спахилуку држао је поуздано особље, а чинили су га: управник, пословођа, новчар (касир), два економа који управљају пољским радом, подрумџија, 4 исправника који извршују налоге главног управника. Поред наведеног, био је власник још неких некретнина, као што су: велики виноград у Ђаломаре, те поље Грозавешти код Букурешта. Капетан Миша је убедио кнеза Милоша, да је мудро куповати влашке спахилуке, па је по његовом налогу и новцем, такође куповао поседе за Обреновиће.

Када је посао са трговином соли престао око 1865. године, након што је сву со распродао, остали су велики трошкови које добит од спахилука није могла да покрије. Његов главни пословођа Никола Вујатовић, који га је верно служио 39 година, предлагао је да све спахилуке прода. Од Клежани где би мирно проводио старост убирао би годишње 25-30.000 дуката, што је било довољно за леп живот. Али остарелом Миши то лично достојанство и богаташки понос нису дали; није могао тек тако оно што је купио за живота да због наследника изгуби.

Добротвор
Због вредног поклона држави Србији Капетан Мишиног здања 1863. године сматрао се највећим српским добротвором.[15] Та изузетна у сваком погледу зграда у центру Београда, коштала је Анастасијевића 110.000 дуката, рачунајући ту и преправке због нове намене. Позајмљивао је новац кнежевини Молдавији (као 2,5 милиона леја у злату 1855. године), куповао спахилуке у Влашкој (12), а када се обогатио постао велики добротвор. Али и још као младић учинио је много добрих дела и помогао сиротињи, будући захвалан сваком ко му је до тада у животу помогао. Капетан Миша је био богаташ са стилом, дарежљив а са одређеном мисијом, не заборављајући своје сиротињско порекло. Много је његових познатих доброчинстава, а сматра се да је још више непознатих. Помагао је многе писце приликом штампања њихових књига, давао и велике зајмове али и опраштао дужницима као што је опростио велики дуг (од 8.000 дуката) свом пријатељу Илији Гарашанину или рођаку Пржићу чак 40.000 дуката,[16] поклањао гардеробу женама Доњег Милановца сваки пут када би тамо доспео, финансирао Читалиште београдско, чији је један од оснивача,[17] као и балове на двору кнеза Александра Карађорђевића, основао и финансирао школу (мушку и женску школу) на свом имању у Влашкој, коју су ђаци бесплатно походили, давао девојкама миразе, спашавао трговце од пропасти опраштајући им дугове или дајући позајмице и слично. Поклонио је Миша и манастиру Папраћи двери и две престоне иконе. Под старе дане Миша је постао још дарежљивији, па је своју најомиљенију лађу „Симку”, без размишљања поклонио неком хуманитарном друштву. Највише је помогао и остао доживотни председник београдских - Грађанске касине и Читалишта.[18] Изабран је 1863. године за почасног члана „Друштва српске словесности” у Београду.[19] Његово „лакоумно” потомство је за Мишиног живота уживало све благодети богатог оца и деде, али након старчеве смрти мало им је остало у наслеђе. Миша је под старе дане почео продавати своје мање некретнине, а и ређали су се лоши исходи подухвата, као на пример када је његов сарадник - рођак Илија Пржић, због неуспеха у „шпекулацији” - изгубио Мишиних 20.000 дуката, извршио самоубиство. Влашки спахилуци више нису могли да покрију огромне трошкове, па се последњих година његовог живота капитал крунио.

Капетан Мишино здање 1867. године
Политичар[20]
Као богат човек био је заинтересован за политички живот кнежевине Србије. Свој утицај је дозирано и преко посредника користио. Одржавао је добре односе са кнежевима Милошем Обреновићем и Александром Карађорђевићем, али сматран је за Карађорђевца. Мада су Обреновићевци сумњали у њега, он није био кнеза Александра „човек”. Од 1843. године радио ја на томе да се Вучић и Аврам Петронијевић (као и други изгнаници) врате у Србију. Подмићивао је Турке да би дошао до циља, тада, као и 1858. године. Ушао је у политику поводом заплета око његовог зета Раје Дамјановића, иначе министра и председника Великог суда. Када је кнез Александар који му није био по вољи, изгубио позиције Миша се ангажовао. Остало је нејасно шта је био Анастасијевићев циљ: да он сам или његов зет Ђорђе Карађорђевић постане кнез уместо Александра? Са кнезом је прекинуо односе када је Дамјановић због учешћа у Тенкиној завери осуђен на тамницу и тамо умро, упркос покушајима Анастасијевића да га спасе. Зет Раја је 21. марта 1858. године био отрован у Гургусовачкој кули, где је робијао. Капетан Миша се тада укључује у покрет за свргавање кнеза Александра, и сарађује са Илијом Гарашанином и Вучићем. Постаје под обреновићевском већином ипак и председник Светоандрејске скупштине 1858. године, на којој је извршена династијска смена. Победник је ипак постала трећа страна, Обреновићевска, па је Милош постао кнез. Знајући добро кнеза Милоша, памтећи његово лоше држање док су у младости заједно трговали, Анастасијевићу ту није било лепо живети. Зато је Миша Анастасијевић напустио Србију и касније тек повремено и на кратко навраћао. Са кнезом Михајлом Обреновићем се Миша боље слагао и отуда његова доброчинства према кнежевини Србији, која су уследила.

Molim Santa i sa zadovoljstvom,

Inače ove informacije nisu nam svojevremeno bile bas dostupne.