Susret sa Srbima
Tubby
11. april 2020. u 00.32
izostavljena/preskocena poglavlja:
- moj nemirni duh
- kako sam se upoznao sa poglavicom
- prvi borvak u rezervatu
- tradicionalna indijanska medicina
Jedini SRPSKI Indijanac:
sutra će nam biti treci pokusaj da izadjemo iz rezervata i da dokupimo hranu koja nam je nedostajala. kao i obično žena je sedela na zadnjem sedistu iza suvozaca sa svojim malim crvenim pozorisnim dvogledom i spremna za akciju. dvogledom je obično sarala po okolini i tako ubijala vreme dok sam ja vozio.
ej, znaš šta vidim? mislim se, kako zeno mogu ja da znam šta ti vidis na 3 km od mene i iza sedam gora i sedam mora. koncentrisao sam se na put u rezervatu koji je vise lichio na mesechevu povrsinu nego na put. rupa je sustizala rupu dok se jedna velika rupa u putu ulivala u drugu još veću rupu. za divno cudo, neki indijanski rezervati su imali normalne puteve ALI u ovom rezervatu gde god da se mrdnes slika je bila ista, jedna rupa pored druge rupe i tako u nedogled. da ne bi OPET bio optuzen da „iniciram svadju u kolima” odluchio sam da budem fin kao devojcica. ne, nemam pojma šta vidis, kazao sam.
vidim jednog dzinovskog indijanca, sa ogromnom belom bradom, crvenom bejzbol kapom na glavi i dugackom belom kosom vezanom u konjski rep.
prvo sto mi je palo na pamet je da mora da je u pitanju deda mraz koji je izgubio kompas i zalutao u indijanski rezervat u julu mesecu. ispred sebe ima onaj mali lako prenosivi rostilj i nešto pece, kazala je žena. šta mislis da svratimo do njega i da ga pitamo koji je najkraci put za izlazak iz rezervata a ne da ovako po treci put lutamo? ideja joj je bila cist pogodatak i posle 15-tak minuta voznje stigli smo do dzinovskog indijanca. izasli smo iz kola i pozdravili se sa njim. kao i obično razmenjali smo par klasicnih engleskih fraza … kako je ko, kako ko podnosi danasnju vrucinu i kakvo se vreme predvidja za sutra?
da li vas dvoje prolazite kroz rezervat ili … i odakle ste, pitao nas je indijanac? ne, mi smo gosti tvog poglavice a inače i žena i ja smo iz istocne evrope. kazao sam mu da spavamo u rezervatu, da nam je poglavica obezbedio jedan vigvam i rukom mu pokazao u daljinu u pravcu gde bi po nekoj mojoj proceni moglo da bude mesto gde smo spavali. kazao sam mu da se sa poglavicom poznajem već godinama, da mi je ovo ko zna koji put da sam u rezervatu ali da je ovo vatreno krstenje za moju ženu. još dok smo mu prilazili kolima žena i ja smo odluchili da ma šta da pece, kupicemo sve ne bi li ga sto pre sklonili sa sunca koje je pocelo bas da przi. bilo je tačno podne. indijanac je pekao one najgore virsle koje mogu da se kupe po samoposlugama … deset virsli za 0.99c. zamolili smo ga da nam sve spakuje da ponesemo i da nam da tri flasice hladne vode i jednu hladnu konzervu koka-kole. žena i ja smo stajali blizu indijanca, prebirali smo po dzepovima trazeci sitninu i bili smo spremni da čim platimo polako podjemo dalje. platili smo mu koliko je tražio i castili ga isto toliko. posli smo ka kolima kad se zacuo indijancev glas. ej vas dvoje, da da vas dvoje, hteo bi da vas pitam nešto. znam da ste iz istocne evrope, to ste mi već kazali ali odakle ste vi TačNO, pitao je indijanac? mi smo srbi iz srbije iz bivše jugoslavije kazao sam. i ja sam srbin iz srbije kazao je indijanac. prvo sto mi je palo na pamet je da je vruchina učinila svoje, ili da ga možda nisam dobro čuo ili … ne, stavrno i ja sam srbin iz srbije ponovo je kazao indijanac. mislim se ova je sto posto skrivena kamera koju sam uvek toliko voleo da gledam na televiziji. pogledao sam oko sebe u iscekivanju da izadje brdo nasmejanih ljudi i da mi kažu da sam upravo ucestvovao u skrivenoj kameri ali ne ... bilo je samo nas troje na prasnjavom putu duboko u indijanskom rezervatu na deset hiljada kilometara od srbije. ne, kazao je indijanac, i ja sam srbin iz srbije, rođen sam u jednom gradu pored novog sada i voleo bi’ da vam ispricam svoju pricu pod uslovom da imate vremena i da nigde ne zurite. ne da imamo vremena, nego za tebe imamo sve vreme na ovom svetu pomislio sam. zamolio sam ga da mi da samo par minuta da odem do kola i donesem svoju malu video kameru. u međuvremenu, iz jednog ogromnog zbuna koji se nalazio pored puta, indijanac je izvadio dve velike gajbice koje se koriste za kisele vode i napravio nam udobne stolice koje je smestio tik ispod zbuna. podelio nam je po vodu i koka-kolu i smestio nas u hlad i … prica je mogla da pocne.
predstavio se svojim srpskim imenom i srpskim prezimenom i našim klincima je pozeleo uspeh u skoli u narednoj skolskoj godini. na moje pitanje da li se bilo čega seca iz srbije, kazao je da se jasno seca da mu je baba, kad je bio mali, pravila burek. reč burek mu je bio sa karakterisnim engleskim akcentom na slovo R i dobro produzenim E. da li si ikada jeo cevape? ne, nikada niti znam šta je to kazao je srpski indijanac. moja žena mu je objasnila šta su cevapi ali prica o cevapima nije ga nešto naročito dotakla. sam se ponudio da nam broji do 10 a onda je nastao pravi rusvaj. pola brojeva je ili permutovao ili ih je kompletno izostavio. svi smo se grohotom smejali, bio je svestan da mu neki brojevi fale i zamolio me da mu ja samo jednom polako izbrojim do deset a on će onda da se podseti svih brojeva i da nam ih ponovi. ja sam imao bolji predlog, da pokusa još dva tri puta bez icije pomoći i da ako izrecituje sve brojeve po redu i kako treba ja ću mu ja fedeksom poslati jedan prazan, jedan sa sirom i jedan burek sa mesom plus 50 cevapa. imao sam utisak, a znam da se nisam prevario, ovo je i nama i njemu bio najsmesniji dan u zivotu, svi smo se samo kikotali kao kada se deca kikocu u skoli. grohotom smo se smejali situaciji u kojoj smo se svi nenadano nasli.
žena i ja smo sedeli u hladu velikog zbuna, pili smo hladnu koka-kolu, zapalili po cigaretu i bili smo spremni da čujemo pricu našeg indijanca. kasnije kad smo žena i ja pricali, oboje smo priznali jedno drugom, da smo osecali da će prica biti „bas teshka ali nije bilo nazad” i nismo pogresili.
Tubby
11. april 2020. u 00.33
u kanadu sam dosao kad sam imao malo vise od 5 godina. secam se da sve sto sam zeleo u to vreme bilo je da se igram. prvih par nedelja sam se po ceo dan igrao sa mamom i tatom. sedeli smo na patosu i igrali se sa brdo igracaka koje sam dobio od prvih komsija. tata je ubrzo dobio posao da cisti lokalnu fabriku i od prve plate nam je kupio veliki televizor koji smo svi gledali. mnogo sam voleo da gledam crtane filmove u to vreme. dok je tata bio na poslu, mama me izvodila u lokalni park koji je bio pun dece iz svih zemalja sveta. park je bio blizu zgrade gde smo stanovali. engleski nisam znao ali to mi nije smetalo da se igram sa svim klincima koji su redovno dolazili u park. od kad pamtim uvek sam bio za glavu visi ne samo od klinaca koji su bili moje godiste nego i od klinaca koji su bili stariji od mene i po dve tri godine. moje krsno ime bozidar je svima bilo teško za izgovor tako da od kada znam za sebe svi su me zvali veliki Bo. bilo mi je potrebno samo tri meseca da solidno savladam engeski, posle sest meseci pricao sam engleski kao da mi je maternji a posle godina dana sam poceo da zaboravljam srpski dok ga na kraju nisam potpuno zaboravio. otac je napustio posao u fabrici i poceo je da vozi kombi po gradu. bio je odličan sofer i gradske voznje su se ubrzo pretvorile u provincijske voznje, vozio je po ceo dan po celom ontariju. po nekada je spavao van kuce i ako se uvek trudio da spava kod kuce i „u svom krevetu”. jednog dana se tata vratio ranije kuci i zatekao mamu u zagrljaju sa nepoznatom covekom. doslo je do veoma emotivne svadje i tata je izvadio već ranije napunjen pistolj i maminog prijatelja je na mestu ubio a mamu je lakse ranio. za ubistvo sa predumišljajem i pokusaj ubistava je dobio visedecenijsku robiju. na zalost vise ga nikada nisam video jer je posle par godina umro u zatvoru negde na granici između ontarija i kvebeka. mama se vrlo brzo oporavila i već posle par dana se vratila kuci. na moju zalost ona je nastavila da vodi krajnje aletrnativni zivot i da eksperimentise sa drogom. u kucu su poceli da nam dolaze i problematicni momci i još probelmaticnije devojke. nije prošlo dugo vremena i ja sam stavljen na usvajanje tako da ni majku nikada vise nisam video. ne znam kako je sada, kazao je veliki Bo, ali ja kad sam usvajan pre vise od 40 godina, pravila su bila verovatno malo drugacija nego sto su danas. grupe ljudi, kao recimo crkve, su imale vece primucstvo kod usvajanja dece nego heterogene porodice. vece sanse su bile da te usvoji bilo koja organizacija nego regularan bracni par. mene su usvojili indijanci i tako sam se ovde nasao. da se razumemo, ja sam bio usvojen od samo jedne indijanske porodice ali podjednako sam pripadao kako svojoj novoj porodici tako i svim indijanskim porodicama u rezervatu. mogao sam da setam od jedne indijanske porodice do druge indijanske porodice stim sto bi u drugoj porodici mogao da ostanem samo 7 dana a posle toga bi se vracao u svoju maticnu porodicu. ja sam to ne pisano pravilo stalno koristio i tako sam upoznao svu indijansku decu mog uzrasta čak i iz najdaljih delova ovog rezervata. sa svima sam se lepo slagao i svima sam bio najbolji drug. tu privilegiju da setamo između porodica imali smo svi, i ja koji sam bio usvojen a i deca koja nisu bila usvojena. svi smo mogli da odlazimo na sedam dana u porodice koje su bile na drugom kraju rezervata i vidimo kako se tamo „negde daleko” živi. vreme smo provodili tako što smo leti igrali hokej a zimi smo opet igrali hokej jer u rezervatu, sad kad se setim, i nije bilo bas puno razonode za nas indijansku decu. za divno cudo ovde u rezervatu se nikada nisam osecao kao strnac jer sam vrlo brzo prihvatio sve indijanske obicaje i praznike.
ovde u rezervatu sam zavrsio osnovnu skolu i uvek sam bio jedan od najboljih djaka u razredu. specijalno sam bio dobar iz prostornog crtanja, osnovne matematike i engleskog jezika. po zavrsetku osnovne skole upisao sam se na zanat i po prvi put izasao iz rezervata. pratio sam neki svoj unutrasnji glas i upisao sam se na zanat pravljenja kuhinjskih elemenata. u tom zanatu sam nasao sebe, dobro sam crtao, bio dobar u matematici a engleski mi je sluzio kad je trebalo da se pogadjam oko cene. imao sam još 3-4 ispita do kraja zanata kad su žene iz grada pocele da me pitaju da im radim kuhinje. i ako još nisam zavrsio zanat svima kojima sam radio kuhinje bili su prezadovoljni. ubrzo sam imao posla za 6 meseci unapred a ja sam još uvek bio samo student. uzivao sam u poslu a pare su već nekako dosle same po sebi. iselio sam se definitivno iz rezervata, poceo da živim u gradu i kupio svoj prvi auto. posle par godina kupio sam jednosoban stan u gradu, nisam se nikada zenio i nemam decu tako da mi je mali stan u gradu savrseno odgovarao.
posle skoro trideset godina van rezervata poceo je da mi fali zivot za koji sam jedino znao i koji sam iskreno i decacki voleo. bilo mi je dosta ljudi iz grada i odlicio sam da se vratim tamo gde moja prica stvarno i pocinje. skoro sve sto sam imao, sam ili prodao ili poklonio poznatima i ne poznatima i vratio se nazad u rezervat, u moje malo carstvo.
inače, sada sam prvi put u drustvu srba i mogo mi je drago sto smo se upoznali kazao je veliki Bo. dok sam živeo u gradu sretao sam srbe i čuo sam ih kako pricaju ali bilo me je sramota da im pridjem jer sam, kao sto sam vam već kazao, srpski potpuno zaboravio a iskren da budem nisam bas ni bio siguran da li je jezik kojim govore srpski ili neki od slovenskih jezika. jednostavno nisam hteo da se brukam i da zapocinjem razgovor na jeziku koji sam potpuno zaboravio.
na kraju svoje price veliki Bo nas je zamolio da budemo njegovi gosti. ne znam šta imam u frizideru ali napravicemo već nešto, kazao je srpski indijanac. dogovor je pao i obecali smo mu da po povratku u rezervat ćemo sigurno da svratimo, da se ponovo vidimo i da se još malo podružimo. na kraju smo ga zamolili da nam pokaze izlaz iz rezervata ... znaš koji je vas problem, kazao je Bo, zašto vi ne mozete da se snadjete kada ste u prirodi. pokidali ste sve veze sa okolinom. ako nemate veliko jezero ispred vas, neku visoku zgradu ili toranj, veliki trg, dzinovski stadion ili soping centar vi ste potpuno izgubljeni. zaboravili ste da cujete, vidite i osetite odakle vetar duva, zaboravili ste da gledate u nebo i okolno drvece, da gledate na koju stranu ptice lete … SVE ste zaboravili i zato ste i izgubljeni čim mrdnete van grada. objasnio nam je kako bez problema da izadjemo iz rezervata i stvarno posle manje od pola sata voznje bili smo van rezervata zahvaljujuci nasem zemlajku i njegovoj iskrenoj lekciji iz poznavanja prirode.
i žena i ja smo ostali nemi posle ove price. na licu smo imali osmeh ali oci su nam bile pune suza koje smo oboje vesto od krili od velokog Bozidara. videlo se još na početku njegove price da je zivot nasem srpskom indijancu podelio naopake karte ali on se borio kako je znao i umeo i ne znajuci da možda na nekom drugom mestu postoji ipak malo bolji i pravedniji zivot i samo za nijansu malo razumniji roditelji. *** na zalost ova prica se neće nastaviti jer veliki Bo jedini srpski indijanac je umro samo nekoliko meseci posle naše posete NJEGOVOM rezervatu, njegovoj srbiji.
*** pored velikog Bo u zivotu sam sreo i japanca novakovica, americhkog crnca jovanovica i jamajcanina takođe jovanovica. da li ste i vi imali susrete sa našima? posto sam ovu pricu u celosti podelio sa mojim drugarima kazali su mi da je bio srbin koji je u australiji živeo deset godina sa aboridzinima ali on je dobrovoljno živeo sa njima a ne kao Bo. ima par filmova o masem aboridzinu i na jutjubu.
