Ima onaj vic kad su muski pripadnici mačijeg roda (pravilno je valjda mackovi, ma nije ni bitno) posli u ferbruaru da jure macke da se pare. Skupe se oni, mraz dvadeset ispod nule i cekaju na tarabi da naidju macke. Prolazi tu jedan mladi macak, tek sto nije mace i upita ih šta rade. Kažu oni da hoće da hebu macke. Da li mogu i ja sam vama. Naravno da može. Sede oni tako i cekaju. Prošlo sat, dva, tri, macaka nigde a na to će onaj mladi macak:„Ej, slusajte momci, ja sam dosta hebao, odoh ja kuci...”.

Tako se valjda i ja osecam. Dosta mi je svega. Dosta sam hebao. Imam nekog poslica od kuce, radim neke felge (rims) i ne mogu da se preterano zalim ali dosadilo brate. Između četiri zida, skoknem samo do prodavnice i to vise da vidim nekoga van kuce i nazad na Arbeit. A i nije neki obim Arbeita tako da ne može da mi okupira mozdane vijuge (ako ih uopste i imam posle svega). Energija mi je pala ko baba na poledici pa mi se bas ne da. Ali bas. Gledao neke fimove, sve isto, super junaci ubijaju super zlikovce. Ni dobrog filma da pogledas. Vratio se na klasike ali već ih znam. Bombarduju coronom k'o da je nebo nad Srbijom '99 ili nebo nad Irakom od kad znaju za sebe. Uzmem gitaru pa je vratim, uzmem tegove i još brze ih vratim, uzmem vino i još brze ga ispraznim. Nestalo i vutre, sunce ti zarko a nema gde da se nabavi. Spremao neka jela ali se ne jede, samo stoje u frizideru. Temperatura oko nule, koji stepen vise, jad tuga i cemer. Ako nas corona ne desetkuje desetkovace nas ono sto posle ide. Da sam vestacka inteligencija već bih tražio neki backup...

Kad smo kod vestacke inteligencije to vam je kad se plavusa ofarba u crno...