А шта мислиш ко су ови југословени, којих је највише?

zašto tako mislis? -možda je neko ko je popusio pricu između 19 i 41 - mada, kapiram a je broj 'rvata i te ekipe koja je popusila pricu o jugoslovenstvu, a kasnije i dodatnom bratstvu i jedinstvu, tu negde priblizna broju kioska sa krmecim pljeskavicama u gradu meka u arabiji.
mooozda eventualno ima koji kiosk vise.

SVETOZAR PRIBIČEVIĆ - Pismo Srbima, 1934.godine
Za one koji neznaju Pribićević je bio srbin iz Hrvatske i Ministar u prvoj vladi Države SHS.

„Srpsko ime, koje je u prošlosti bilo nerazrješivo vezano uz ideju slobode, postalo je poslije ujedinjenja, a naročito poslije proglašenja diktature 6. siječnja 1929. istovjetno s pojmom reakcije, nasilja i tiranije. Ono je to postalo zato što je režim sile uopće, a posebno diktature, došao iz Beograda, što iz srpskog društva u Srbiji crpi svoju glavnu snagu i što se sprovodi u ime takozvanog narodnog i državnog jedinstva, koje se u velikoj većini zemlje prikazuje kao hegemonija Srbije, dok, u stvari, pod izlikom toga jedinstva nosioci režima diktature bezočno vrše eksploataciju cijele države, pa i same Srbije! Srpstvo treba listom ustati protiv toga nedostojnog režima da bi spasilo čast svoga imena i spralo ljagu sa svog obraza. Ono se treba vratiti svojim starim i slavnim tradicijama slobode i demokracije, koje su ga proslavile širom svijeta i pribavile mu neumrlu slavu. Ne smije srpstvo nasjedati bezdušnim vlastodršcima, koji prikazuju diktaturu kao nekakvu potrebu, da bi se spasila država i to, tobože, od rušilačkog i razornog hrvatskog pokreta i akcije. Postavljajući takve tvrdnje vlastodršci zaboravljaju da prema mišljenju cijelog razumnog svijeta ne zaslužuje uopće da postoji nijedna država, koja se samo diktaturom može držati na životu i na okupu. Uostalom, Srbi trebaju uvidjeti i shvatiti da oni nemaju nikakvog, ni moralnog, ni političkog, ni nacionalnog, ni historijskog prava vladati nad Hrvatima i silom ih (diktaturom) držati u zajednici sa sobom. Historijsko je iskustvo pokazalo da će se prije Velebit srušiti u more i isušiti Dunav, Sava i Drava, nego što će se hrvatski narod odreći svog imena i svoje narodne individualnosti. Pa kad Srbi to znaju - a to je jasno svima njima bez izuzetka - onda ima samo jedan stav, koji je dostojan njihove prošlosti i koji može odgovarati njihovom osjećaju pravednosti, pa i njihovoj političkoj mudrosti - a to je, da priznaju Hrvatima pravo da se sami slobodno opredijele prema ideji državne zajednice sa Srbima i da odluče o svojoj budućnosti. Ja sam osobno za državnu zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca, koja bi se osnivala na načelima jednakosti i pravde, kako to traže zagrebački zaključci od 7. studenoga 1932. Smatram da hrvatsko pitanje treba tako riješiti da se u okviru državne zajednice osigura hrvatska država...
Ali, kao čovjek slobodnog duha i kao istinski demokrat, ja moram izjaviti da bi Srbi morali poštovati i priznati volju Hrvata i odluku čak i u slučaju kad bi se oni izjasnili protiv svake zajednice sa Srbima, a za svoju potpunu i neograničenu samostalnost. Ne mogu zamisliti ni za trenutak da Srbi ratuju s Hrvatima zato što ovi neće živjeti zajedno s njima, da Srbi ognjem i mačem nametnu Hrvatima zajedničku državu. Takvo držanje osramotilo bi Srbe za sva vremena kao nasilnike i ugnjetače, a s druge strane ne bi to bilo nikakvo definitivno rješenje problema, jer bi Hrvati upotri...ili prvu zgodnu priliku, prvi međunarodni sukob, da takvu nametnutu državnu zajednicu obore. I zato je najbolje, najmudrije i najpravednije što Srbi u pitanju odnosa s Hrvatima mogu učiniti da im pruže bijeli list, da na njemu ispišu svoje zahtjeve. Svaki drugi put i rješenje značilo bi vječite međusobne trzavice, sukobe i ratove, koji bi se na kraju svršili katastrofalno za oboje.
Meni je jasno i duboko sam uvjeren da bi takav stav Srba spasio ideju naše državne zajednice, koja je pod režimom diktature smrtno ranjena. Diktatura je postigla to da nikada u historiji nisu Hrvati bili tako daleko od srpstva, nikada tako ledeni prema ideji bratske zajednice sa Srbima, kao što su u ovom trenutku. Ali, nije dosta da Srbi zauzmu ispravno gledište prema Hrvatima. Oni trebaju u isto vrijeme stati na čelo borbe protiv diktature, koja je došla iz srpske sredine. Sramota je za srpstvo što mirno podnosi diktaturu već pet godina. Ja ne mogu vjerovati da je srpsko društvo kukavno, ropski raspoloženo, da ono nema smisla za slobodu. Prije vjerujem da srpsko vodstvo nije doraslo današnjoj situaciji, da ono nema dovoljno dalekovidnosti i smjelosti da povede narod u odlučnu borbu. Meni se čini da ono čeka da se diktatura slomi sama od sebe ili da je odnose neka nevidljiva sila, gubeći iz vida da ima samo jedna sila koja može srušiti diktaturu i da ta sila mora doći iz naroda i uhvatiti se u koštac s njom”.

Да, али само код Срба.

Значи паре из иностранства су опале за око 50%.
Својевремено је годишње долазило око 6 милијарди.
Полако родбина нестаје, нова емиграција је мање заинтересована да нешто зида у Србији, и мање пара долази.

Tačno Stevo dotacije iz diaspore znatno se smanjuju, ali Srbija i dalje može da kaže da ima visok priliv od stranih turista koje je proizveo rat i losa domaća ekonomija.
Šta sam ja kad dodjem u Srbiju, do strani turista, rođen i skolovan van Srbije , napustio
Srbiju sa Yugo pasosem, a nije da ne odemo i potrosimo.

zlatiborac uglavnom su zidali oni iz nemacke austrije svajcarske I
francuske

ja kao dete ne mogu da se setim nekog „amera” I „kanadjanina” ili
„australijanca” sto je nekako i razumljivo

ali ovi kanadjani a pogotovu australijanci se I ne bune nešto

dok ovi serbo amerdzosi , izgleda da bi bez njih ljudi pomrli

od gladi u srbiji. investicije da ne pricamo

kompanije od serbo amerdzosa su svugde po srbiji ali u
ostalim delovima bivše sfrj

od njihovih jahti ne može se prici lukama u crnoj gori I delimicno

u hrvatskoj.

verovatno ima I po koja leteca podmornica

„Zanimljivo je da primaoci doznaka ocenjuju da su posledice odlaska naše dece u inostranstvo loše – ”zato što odlaze najobrazovaniji„, dok stručnjaci smatraju da će te posledice biti pozitivne. Struka veruje da će u narednih četiri-pet godina doznake uticati na porast zaposlenosti, a strah da jednog dana može da presuši priliv novca iz tuđine, podstaknuće decu ”gastarbajtera„ da manje sede po kafićima i da taj novac iskoriste da pokrenu neki posao.”

Zašto mnogi ljudi jednostavno trabunjaju o nekoj silnoj investiciji diaspore.
Jedini narod u svetu koji to radi su Jevreji, a znamo istoriju i njih i njihove zemlje.
Ko je od nas ili naših predhodnika napustio svoju zemlju zbog svakojakog dobra i otisao sa idejom da se vrati sa kapitalom i to u smislu doprinosa razvoju Srbije.
Milan Panic i ISN Galenika, Mira i Sloba na Pavlovic cupriji, mnogi donatori medicinske pomoći, su slučajevi za diskusiju.
Moj deda je 1912 otisao za Chicago i nakon 7 godina se vratio sa lepim parama, napravio kucu podigao familiju i jedva izvukao zivu glavu u dva rata, a njegovi unuci
tj . Ja treci iii zadnji put u proslom veku.
Koliko puta se ovde diskutovalo o geopolitici predratne Yu diaspore. Mnogi su tada odlazili u EU sa idejom da zarade nešto na brzinu, Nas dvoje je onih godina zaradivalo ispod DM 1000, Gastarbajterova marka je tada u Yugi vredela 1x3 dok danasnji 1 euro vredi 0.90c
Evropski emigranti mogli su sesti u svoju limuzinu i pravac u zavicaj, jednako onda i danas, šta da kažem mi prekokenci. Zašto još uvek imamo ljude koji se nose sa stavovima da neko ko je otisao na zapad mora biti bogatas.
Kada sam nakon četiri godine zivota u svojoj 44 zavrnuo rukave i sam samcat se upustio u gradnju kuce, nekoliko kanadjana ukljucujuci i jednog kontraktora me pitalo,
Waw how you know that, samo si cetiti godine ovde i već pravis kucu, morao sam i reci , da tačno ali ne zaboravite da ja imam 44 a ne 4 godine zivota.

Не знам како је данас, али тамо шездесетих у западној Европи су ти увек натрљали нос да си странац.
67 сам дошо Немачку, јер тада није могло да се дође у Канаду директно, већ само преко неке треће земље.
Нисам остао дуго неких 7 месеци али су ми уши биле пуне, аусландер, па аусландер.
Посао који си могао да добијеш је био углавном физички, који Немци нису хтели да раде.
Осећало се да си нижа класа, рецимо пријатељ и ја смо хтели да одемо у позориште, али су нас избацили напоље.
Наши људи су углавном гледали да зараде шта могу и да се врате, нико није ни мислио да остане. Дешавало се да би њих 12 изнамило кућу од 3 собе и поделили би се у три смене, које су биле исте као и на послу, значи први спава од 12 до 8, други од 8 до 4 и трећи од 4 до 12.
Кад ти истекне време напоље из кревета и пусти следећег.
Храна углавном тај фамозни баухшпек, она сланина са стомака, то је било нај јефтиније, а ишло је у све, ражњиће, паприкаш, шницле, ма шта хоћеш.
Пило се јефтиније пиво, а вода је била лоша, боља пива су била за друге.
Куповало се само оно што је морало,остало у банку и кад се врате имали су.
У Канади је било другачије, до сада ми нико никад није рекао да сам странац, чак кажу ма сви ми смо странци.
Да има дискриминације, има, али углавном на бази порекла, свако са својим.
Сви смо гледали да што пре купимо кола, да имамо лепши стан, да купујемо добра одела, да се покажемо.
Касније кад би се оженили, гледало се да се купи кућа или стан, да се живи што боље.
Било је и оних који су штедели сваки цент, али мање.
Углавном гледали смо како да живимо што боље овде а нисмо сањали да правимо палате по Србији.

Шта ћеш Санта, тако је било.
Ипак било је и интересантног.
Сећам се дођосмо нас двојица у Немачку, Офенбах, Франкфурт део.
Упознају нас са једним из Босне, старији од нас десетак година, два метра, грсђен ко слика, и кажу има за вас двојицу собу ако хоћете да изнајмите.
Ми одмах, дај.
Двособан стан у новој вишеспратници, припада некој швабици, она метар ипо висока, метар ипо широка, муж јој погинуо негде на руском фронту.

Доведе нас дају нам собу, они живе у другој, баба (тада за нас, сад би била млада), добра, и реше да нас позову на неки „парти”, ми сви сретни, кажу још биће доста слободних женскиња, па има да уживате.
И одемо, кућа не мож бити лепша, ми само зинули, пред њом мерцедеси и слично, унутра живи пиш, пуно баба којима мужеви заглавише негде у Русији, дотреране, смешкају се и лове нас „слободне”, побегли би ал не може, кућа изван града.
Мушкарци, углавном млади, ил наши, Италијани, Грци, Турци, Шпанци итд, сви се лепо дотерали и улизују се бабама.
Оне кокетирају и смешкају се нама „слободним”, и пуцају од среће кад њихови момци скачу и прете нам.
И то је био део емиграционог живота шездесетих.
Једва сачекасмо да одемо и никад више на њин „парти”.

Teško u ovo sve povjerovat, al opet što da laže..

https://www.youtube.com/watch?v=LLaoGhLi2_k

Ništa bez dobre snajke, a jes ti čula za onu narodnu, dokon pop i macke krsti.
E tako da znaš da niko od nas ovde nema pametnija posla dok boravi ovde.
Nema tu staro novo ovde svaka roba ima kupca.

zlatiborac nije meso iz tih krajeva.