Ovog leta (2017) je upravo sedam godine od poslednje posete mom rodnom Banatu (posle 26 godina!). Bilo mi je drago da se prosetam starim sokacima, prođem kroz polja ozarenim toplim suncem i zutim suncokretom, ispunjena neodoljivim slatkim mirisom rascvetane kamilice i tek pokosene psenice.

Susret sa nekim drugarima iz skolskih dana u prolazu i na seoskoj pijaci (većinom jedva prepoznatim!) u mom Ostojicevu, Coki, Kikindi… za tih sedam dana bio je dozivljaj u pravom smislu reci, po ovdasnjoj frazi; - bittersweet. To je kad se covek u istom momentu oseca sretnim i tuznim, jer na kraju susreta reč ‘dovidjenja’ se vise osecala kao reč „zbogom” sa punom tezinom znacenja te reci kao nikada pre. Cudan je osecaj biti veci stranac među svojima ali nepoznatim, nego ovde gde sam danas. Vreme je učinilo svoje, i dok je u tom vremenu mnogo vode nasom Tisom prošlo, isto tako se dosta prEzivelo i prOzivelo na obali Pacifika (Calif.), preriji Teksasa, i u sadasnjem nedalekom okruzenju - Appalachian planinama (TN)!

Secanje na proslost svake godine postaje sve bledje i bledje, ali dok se neki detalji iz tog vremena nepovratno gube, sve ostalo što se još pamti, postaje sve - draže i draže. To što se ‘gubi’ dodje godinama zakonom prirode svakom od nas, posebno nama koji smo se nasli u sutonu zivotnog ciklusa. Prepricati čega se još secamo iz svog detinjstva našim unucadima u sredini gde živimo ne bi im moglo docarati nešto sto pripada drugom vremenu i iz drugog dela sveta sa kojim nemaju nikakvog fizickog dodira .Teško je to i za one ciji su porodicni koreni presadjeni sirom starog kraja, a kamoli ovim rođenim preko - grane i velike bare. Navodim ovo ne iz razloga neke nostalgije koja je odavno iscezla, jer 2/3 mog zivota sam proveo u ovim sredinama, već šta je CENA za većinu nas koji smo se, svojim ličnim izborom, otisnuli u beli svet i pretvorili reč ‘inostranstvo’ u potpuno nešto drugo gde se danas osecamo kao - svoji na svome.

Ovde imam dva sina i tri unuceta i dok me najstariji unuk oslovljava sa grandpa, najmladja je jedina koja me pokazuje prsticem kad je otac pita; - Alexa, where is your DEDA? Moram da priznam da mi ova zadnja ‘titula’ nekako najbolje lezi i ako sam već odavno navikao da me u ovom komsiluku oslovljavaju svakojako koji nikako da se naviknu da to „ich” na kraju mog prezimena i nebi bilo tako teško izgovoriti ako bi se izgovorilo iz dna duse kao što se to izgovara na nasem brdovotom Balkanu. Ili još tacnije, iz ravnice mog rodnog Banata. Al’ ajd ‘ da ne sitnicarim o pojedinostima, iako se već iz navedenog da naslutitii da sam neka generacija pre drugog svetskog rata iz kog još pamtim neke detalje skoro kao – iz prve ruke (tacnije, vise iz bakinog zapecka, nego sa skolskog casa Istorije).

Kad spomenuh ‘bakin zapecak’ taj nekadasnji najtopliji kutak seoske peci koja je grejala celu spavacu/dnevnu sobu tokom dugih zimskih dana gde sam, kao osnovac radio domaće zadatke i nestrpljivo cekao sledeći dan da se sastanem sa skolskim drugarima i debelooo ispricamo i izigramo još na debljem preko noćinapadanom snegu. Bili su to lepi dozivljaji bez kojekakvih iPhone, mobilnog, I drugih kojekakvih spravica sa kojima su danasnji unucadi preokupirani.

I na kraju ove price da pomenem i ovo; početkom ove jeseni (2017) nastavlja se jubilarna 50+ godisnjica mog zivota u inostrastvu, dok tamo daleko u nasem ravnom Banatu sam zauvek ostavio izvore samo lepih i dragih uspomena iz rane mladosti i korene mog detinjstva, kao i vecne kuce mojih dedova i pradedova.

Pozdrav svim zemljacima ma gde se nalazili! :)