Suvisno je svako razmišljanje o tome.
Najaci će se sami oglasiti i uvek
su bili priznati, jer njima je jedini uslov
optimalni uslovi za zivot na planeti,
ne ekonomski već biloski.
Ekonomiju i politiku sami određuju na osnovu
raspoložive sile koju predoce .
Za sada je to kao USA ali svi znamo
teoriju o bivšim imperijama injihovoj rotacionoj proslosti
pa tako nekako racunamo i sa buducnoscu.

A Vatikan? Kažu da je katolicka crkva i dan danas najveca, najmnogoljudnija i najkompleksnija organizacija na svetu.

Stalno preispitivanje

Ubrzo provedete dovoljno vremena da uživanje u tome što ste deo srednje klase postane svakodnevnica. Imate dobar posao, kupili ste auto koji ste dugo želeli i iznajmili kuću sa velikim dvorištem, ali tu negde i sve staje. Vi se podignete na viši standard, imate više novca i sve o čemu ste sanjali ali su oni problemi sa početka i dalje tu. Beg maskira problem, ali ga i ne rešava. U tom trenutku dovodite u pitanje i dolazak jer ono za čime ste žudeli nije nužno donelo ono što želite, a nostalgija učini da ono čega ste se odrekli vredi mnogo, mnogo više od toga. Ovde kreću misli o povratku, tom konceptu koji od kuće deluje nemoguće, ali negde tamo na strani on je rešenje koje jedino ima smisla.

Potreba za višim ciljem

Zbog ovoga odlazak radi odlaska nije rešenje. Ako odlazite sa Balkana nezadovoljni životom i svime što se dešava, verovatno ćete završiti nezadovoljniji tamo negde daleko. Kontekst će biti izmenjen, i osnovni egzistencijalni problemi rešeni, ali svi oni problemi koje nosite duboko u sebi će postati samo još gori. Zbog toga je neophodno da postoji viši cilj vašeg odlaska, a ne samo želja da tamo negde perete sudove i od toga živite. Potrebno je da imate ideju koja će vas voditi tokom svih tih teških trenutaka.

Jedna od tih ideja je da je odlazak zapravo borba za generaciju koja dolazi posle vas. Kažu da je druga generacija ta koja uživa sve benefite nove sredine. Oni odrastaju i formiraju se u istoj, nemaju slatki akcenat koji donose iz daleka i spremni su da iskoriste to gde jesu za svoje dobro. Oni nemaju problem društvene integracije koji vas sputava, već vide samo prilike (koje mogu biti i dobre i loše). Ovo je plemenit poduhvat ali vrlo često i prevelika žrtva za nešto što se za 15 ili 20 godina možda neće ni desiti.

Druga ideja je karijera. Objektivno postoje limiti onoga što profesionalno možete uraditi na Balkanu, ako niste u IT svetu i nije bitno gde se nalazite. 10 ljudi iz mog odeljenja u osnovnoj školi je sada van zemlje. Oni su doktori nauka, bave se enkripcijom, izgradnjom proizvodnih postrojenja i dizajnom čipova i za njih nema puno mesta u Srbiji. Oni prolaze kroz sve ove probleme ali su i pozivom uslovljeni da budu tamo gde jesu i nemaju puno izbora. Međutim, ljudima koji su na ovom nivou, karijera i jeste više cilj jer su željni dokazivanja i onda im profesija daje viziju koji ih održava tu gde jesu.

Dobra stvar je videti stvari sa strane

Naravno, stvari nisu obično crne ili bele i postoje prednosti obe strane. Ali, napomenuću još jednom – odlazak radi odlaska nije rešenje. Dobro je otići i videti, iskusiti neke druge stvari i staviti sebe na test – uporediti se sa ostatkom sveta. Istina je i da se svet menja, i da će putovanja biti sve učestalija, a ideja života u jednom mestu sve manje zastupljena (poznato još i kao hypermobility).

Isto tako, nije strašno ni vratiti se. Iskoristite prednosti veće zemlje, naučite, povežite se sa onima koji vam mogu pomoći u budućnosti ali ne stidite se da se vratite i živite blizu onih koje volite. Ovo je jedna od primarnih potreba, i vrlo legitiman razlog da se vratite. Sa godinama shvatite da stvari nemaju vrednost, a ljudi imaju ograničen vek trajanja i da im treba posvetiti vreme dok je to moguće.

Ljudi se plaše povratka jer vide samo loše stvari, na isti način kao prilikom odlaska što vide samo dobre tamo negde na drugoj strani sveta. Kada se realnosti izjednače odluče emocije. Na kraju svi mi potajno želimo da iza sebe ostavimo neki trag i to je mnogo lakše uraditi tamo gde ste odrasli i gde ljudi pričaju isti jezik; gde možete da se izrazite na način na koji ste navikli i na način koji vam najviše odgovara. Sigurno previše romantizujem stvarnost, ali verujem da će ovo i biti razlog mog povratka onda kada se isti desi. Teško je biti heroj tuđe ulice. Daleko od toga da je nemoguće, ali nekako verujem da mnogo više znači onda kada to uradite tamo gde vas znaju i gde je to mnogo manje očekivano.„

(Kurir)

”

Procitala iako opsirne monologue onih koji ne umeju ukratko da
predoce šta oce da kažu ne čitam jer postujem svoje vreme.

Nejasno je I posle pola metra citanja ko zbog koga odlazi, ko koga
fascinira ko su heroji ulice, grada i
planete. Ja sam otisla zbog sebe I verujem da je vecina uradila isto.

Ne znam za te gasterbajterske teze. Niti verujem da su zanimljive.

Људи су емоционални и рационални тако да када се осећамо овако или онако неуморно размишљамо зашто се тако осећамо. Поред овога ми смо свесни свог постојања и памтимо свој пут и имамо јаку потребу да то све сагледамо, проучимо и схватимо.

Музичар и песник Бајага је ово све рекао у неколико стихова:
... године пролазе нервозним кораком,
Године пролазе, ми стојимо,
Јесмо ли сретнији?
Јесмо ли паметнији?
Године пролазе, ми гледамо...

Наши који су остали у старој домовини имају исте ове дилеме, као и ми у емиграцији. То што смо исељеници је тек део наших живота, то нас не дефинише као људска бића али је то оно што нас повезује на овом форуму. У свакој интерпретацији тј објашњењу простих чињеница увек стоји доста произвољности а тиме и простора за грешку. Ма колико заблуда да смо превазишли никада нисмо имуни на прављење погрешних закључака... лимитирани смо у сваком смислу али неке ствари ипак знамо...

Знамо шта је битно а шта не. Корени су битни али још којешта друго је битно. Живом човеку за срећу много треба, а посебно нашем човеку...