Говор тијела је закон, сви га разумију.

Postoje narodi koji cuvaju svoj jezik trudeci se da sto manje tudjica prihvate te da nove reci, koje se neizostavno stvaraju zbog tehnoloskog i svakog drugog razvoja, formiraju koristeci resurse sopstvenog jezika. Takvi jezici su npr. grcki, nemacki, madjarski... Hrvatski takođe, verovatno zbog vekovnog uticaja nemackog i madjarskog. Hrvatski jezik je u mnogo cemu blizi starim slovenskim izvorima od srpskog upravo iz tog razloga. Hrvati su jedan od retkih naroda koji je zadrzao stare nazive za mesece u godini. Reč tisuca, na koju se toboznji veliki Srbi odmah naroguse, je stara srpska reč koja je kasnije zamenjena recju hiljada zbog jakog uticaja grckog jezika na srpski. Reč žlica je nastala glasovnom promenom reci ložica (zaloziti se, pojesti nešto) - l'žica - žlica, takođe stare srpske reci koja je iz srpskog nestala jer smo preuzeli tursku kašiku zajedno sa tepsijom, tavom, posudom koju zovemo đuveč itd. Poznajući ovu pozadinu, možda će „hrvatomrscima” biti jasnije zašto Hrvati oduvek insistiraju na stvaranju svojih reci za pojmove za koje se Srbi ni malo ne libe da nekriticno preuzmu iz drugih jezika i biće im manje smesna upornost sa kojom Hrvati tome prilaze. Nasi lingvisti rade na ogromnom izuzetno vaznom projektu stvaranja etimoloskog recnika srpskog jezika. Ne znam do kog su slova stigli u ovom momentu, ali znam, kada recnik bude zavrsen, da će vecina biti zapanjena cinjenicom da je najmanje 60% reci u srpskom jeziku, verovatno i vise, stranog porekla - grckog, turskog, persijskog, latinskog, francuskog, italijanskog, ruskog, nemackog, madjarskog i naravno, u poslednjim decenijama najviše engleskog.