Једну љетну сезону сам слала дјецу у наш црквени камп, било им је лијепо. Било је и српског језика али врло мало. Учествовали су у црквено-школским обредима али су се и забављали. Те утиске са забава су више препричавали. Како су дјеца одрастала из године у годину стално смо прерађивали уџбенике српског језика адекватно њиховом узрасту...оно, баш по школском програму (осим лектира) и у кући се УВИЈЕК причао српски али они међусобно причају на енглеском и данас дан.
Међутим шта је мени чудно код ове нове генерације, не знају да чувају и његују пријатељства и другарства. У почетку се повежу телефонима, друштвеним мрежама и то је то.
Ја имам пар другара од прије пунољетства и те везе никада нису биле у прекиду. Увијек се зивкамо, дописујемо, виђамо кад год можемо.