Diskusije : Pravoslavlje

 Komentar
Његова Светост Патријарх о Шекојевом ордену
chavez
(Србија)
31. maj 2015. u 18.20
Патријарх Иринеј каже да одлука о смени владике Филарета нема везе са Орденом Белог анђела који је доделио лидеру СРС Војиславу Шешељу а ни са амбасадором САД.
Смењеном епископу приписују су друге кривице, навео је патријарх.
„Поменути поступак (против владике Филарета) нема никаве везе са орденом који је Вама додељен. Лично сам поздравио додељивање ордена Вама. Исто тако нема никаквог утицаја господин амерички амбасадор, то вам кажем под пуном одговорношћу. На жалост владики Филарету се приписују друге кривице, чисто канонско административне природе”, навео је патријарх.
Захваливши Шешељу на писму, патријарх је лидеру радикала зажелео „добро здравље, мудрости и снагу у борби против злих сила овога света”.
Лидер радикала је обраћајући се патријарху у писму навео да је са великом тугом и разочарањем примио вест о неслози у СПЦ и сапоштење о сменама појединих владика.
Тада је Шешељ изјавио да га је запрепастила и изненадила вест да је Филарет смењен зато сто му је доделио Орден Белог анђела и навео да је спреман да га врати.
windows03
(s)
01. jun 2015. u 10.37
добро и?
chavez
(Србија)
03. jun 2015. u 15.55
Значи мало више поверења у СПЦ Владике и њеног Патријарха и Сабор јер изван СПЦ спасења нема за Србе, тј како каже Старац Софроније испод да се њена чада држе непоколебљиви њеног спасоносног омофора.

Речи једног од највећих светитеља и подвижника 20-ог века - Софронија Сахарова:

Будући на прагу своје смрти, Старац је, у том тренутку, одлучио да открије оно што му је било дато да искуси током многих десетлећа у својој неодступној молитви за Руску Цркву, како му је то јавио Дух Истине. У тој беседи Старац се, са трепетом, усудио да изговори и овакве смеле речи: „Дух Божији ме обавештава од истинитости мојих речи у вези са Руском Црквом и њеним богоданим Патријархом. Све вас молим: послушајте реч коју ми даје Бог и за коју сносим сву одговорност”.
Ове речи су звучале као његова исповест пред свеколиком Руском Црквом и као његов завет свим верујућим Русима. Међутим, у Манастиру Светог Пантелејмона на Светој Гори, где је отац Софроније започео свој монашки пут, односи са Руском Патријаршијском Црквом били су далеко од добрих. Светогорски Старци су у неким јерарсима и свештеницима Московске Патријаршије видели „издајнике” Христа, који лицемерно сарађују са атеистичким режимом.
Старац се сећао како су га једном приликом позвали на сабор монаха и захтевали да се одрекне од својих убеђења у вези са Руском Црквом. Он је ћутао, слушајући њихове оптужбе и молио се, иштући од Бога уразумљење и неопходну реч. У једномтренутку он је чуо у срцу: „Сада кажи!”. И отац Софроније је почео да говори. Његове речи су биле једноставне, али будући да су биле плод, свише му датога, опита, оне су изложиле истину као очигледну чињеницу која не подлеже даљем разматрању.
После овога догађаја, у Манастиру Св. Пантелејмона се, донекле, променио однос према Руској Цркви. После пада комунистичкога система започео је духовни препород Рускога народа. Током тог препорода настало је много нових црквених и ванцрквених препорода. У тим тешким годинама, окрепљен унутарњем сведочанством о истинитости Руске Цркве, Старац је позивао њена чада да се непоколебиво држе њеног спасоносног омофора. Неко од руских духовника се поверио Старцу Софронију у погледу својих сумњи, изазваних извесним појавама у Руској Цркви. Старац је, одговарајући на ово, написао:
„...Умољавам Вашу Светињу да чује мој глас, глас грешнога човека: свим снагама се држите само Патријаршијске Цркве. Држите се, чак, до ”исповедништва„ (да не кажем ”мучеништва„, то јест до смрти). Спасење јесте само у тој Цркви. Сви други покрети, ма како они били побожни по својој спољашњости, непријатељева су обмана. Kроз њих ће доћи само раскол, мржња, општа пропаст. Пишем Вам овом са великом свешћу о сопственој одговорности пред Богом и Црквом, искупљеном драгоценом Kрвљу Ваплоћенога Сина Божијега. Ма какви били њени неизбежни недостаци – Црква и једино Она ће наћи свој истинити пут.
Тако је говорио, у своје време, Јован Златоусти, тако је говорио и Преподобни Серафим Саровски. Тако мисле подвижници свих врста који се, истински, са трепетом труде да не греше”.
CTEBA
(penzioner)
03. jun 2015. u 17.23
А дал мисле и они на врху СПЦ?
Те педофил, те хомосексуалац, те лопов, о женскарошима не вреди ни говорити.
Јел и њих треба поштовати и следити?
windows03
(s)
03. jun 2015. u 17.48
Чавез ,твоја наивност нема граница.Не треба да смо сљепи за очигледну олују која нам иде у сусрет.Бит ће шта буде бог за сваког има план па тако и за Владике и Патријархе њихове грешке имају посебну тежину кад дођу богу на истину,зар не?Друго ти први причаш унапрјед против Владика и оптужујеш а сада позиваш на шта ?
chavez
(Србија)
04. jun 2015. u 11.58
О томе кога треба следити одлучује Сабор, а не као протестанти свако ко мисли да се разуме, а нема ни основну школу завршену.
Ја никада не причам ништа против ни о једном Владики кога Сабор постави да управља Епархијом.
А Сабор ће га сменити ако не зна или не ради добро као рецимо Вл. Георгија.
windows03
(s)
04. jun 2015. u 13.31
Мислиш синод?Сабор Би требао да доноси одлуке једногласно или да су неслагања минимална ...а не пола пола.На крају крајева СПЦ је ипак вјечан.
chavez
(Србија)
04. jun 2015. u 14.33
Не може постојати католичанска (= саборна) Црква у смислу светских размера. Шта може постојати? Могу ли постојати међусобно независне помесне Цркве, без икакве органске повезаности међу њима? То је велико питање за православну еклисиологију, када је реч о општој грађи и устројству Цркве. Одговор је да би то била грешка; наиме, сматрати да су помесне Цркве међусобно независне и неповезане, била би грешка ништа мања од оне која Цркву посматра као светски организам. Потребно је, дакле, наћи начина да доспемо до јединства помесних Цркава, избегавајући свесветску организацију Цркве. То се остварује путем онога што називамо синодалношћу Цркве. Синодалност је израз међусобне обједињености помесних Цркава у једну Цркву широм света, и то на такав начин да се не подразумева некакав светски организам. Због тога је синодалност веома танано и дубоко питање, и није га лако представити. У једној својој студији о установи синода (објављеној у тому посвећеном почившем митрополиту Варнави) ухватио сам се у коштац са овом темом и покушао да дам одговор који се може сажети на следећи начин: синодалност никако не треба схватити тако као да установа сабора представља некакво устројство које је изнад помесних Цркава, јер тада, сасвим јасно, опет доспевамо до некаквог светског организма. Да бисмо до тога доспели, није неопходно да постоји папа; наиме, постављајући на место папе један синод, опет ћемо имати еклисиологију универзалности.

chavez
(Србија)
04. jun 2015. u 14.35
Током прошлога века, са Првим ватиканским концилом, али и касније, на Западу се појавила теорија о томе да се највиши ауторитет Цркве изражава кроз конциле (= синоде, саборе) и због тога су, на Првом ватиканском концилу, данашњи старокатолици напустили став о непогрешивости папе и нагласак ставили на синодалност, да би тако умањили и ограничили папску власт. Има и много православних који би на питање: „По чему се разликујемо од римокатолика?” вероватно одговорили: „Разликујемо се по томе што они као највиши ауторитет у светским размерама имају папу, а ми имамо Сабор. Уопште није тако. Сабор не представља неко началство које је изнад помесних Цркава. Доказ за ово, са становишта устројства Цркве, јесте чињеница да ниједан Сабор не може да се меша у унутрашње ствари једне помесне Цркве; не би ни било добро када би се нешто такво догађало. (Дакле, непознавање еклисиологије изазива многе неправилности. Ја вам их сада наглашавам зато што ћете сутра бити клирици, епископи или професори теологије; ваше мишљење и ваша реч значиће нешто у разматрању ових проблема, који непрекидно искрсавају у животу Православне Цркве.) Много пута постоји тежња, а сигурно је да ће постојати и у будућности, да неки Сабор жели да се умеша у питања помесне Цркве. Са становишта православне еклисиологије, ово, наравно, не може имати никакве основе, јер тада имамо некакву светску власт и началство који су изнад помесне Цркве. Свети Кипријан Картагински је у 3. веку, поставио начело које је, у извесном смислу, изазовно: истицао је чињеницу да је сваки епископ слободан да уреди живот своје епископије, полажући рачуна само Богу. Ова независност помесног епископа се у многим стварима сачувала: епископ, на пример, рукополаже у Цркви оне које сам хоће, не питајући никога за мишљење итд.

chavez
(Србија)
04. jun 2015. u 14.37
Постоје одређене ствари у животу Цркве које не могу бити смештене у границе помесне Цркве. Тако се поставља питање: како један епископ, унутар своје Цркве, може да донесе неку одлуку која утиче на живот неке друге помесне Цркве? Уколико не утиче на живот друге помесне Цркве, он може да чини по свом нахођењу, и нико у то не треба да се меша. Но, уколико то утиче на живот друге помесне Цркве, онда се јавља потреба за интервенцијом Сабора, у том смислу да Сабор не изражава само ту помесну Цркву, него и све друге помесне Цркве којих се тиче то што се дешава у једној помесној Цркви. Управо је овај проблем изнедрио установу Сабора у историји, а карактеристичан повод који је довео до потребе за овом синодалношћу, била је, заправо, света Евхаристија. Сваки епископ, дакако, има право да рукополаже; ово се не тиче осталих Цркава. Међутим, узмите пример када један члан помесне Цркве буде одлучен од светог Причешћа. Овај проблем је искрсао већ у 4. веку, и тако се појавило 5. правило Првог васељенског сабора, које јасно говори о ставу Сабора у вези са таквим догађајем. Шта се збивало? Многи хришћани су од стране своје помесне Цркве одлучивани од светог Причешћа, па су одлазили у неку другу Цркву и тамо се причешћивали. Друга Црква није могла да не узме учешћа у томе. Изгнаници су се често жалили да их је епископ одлучивао од светог Причешћа без неког ваљаног и правог разлога; због тога је одлучено да се саберу епископи те области, и то два пута годишње: у јесен и у време Четрдесетнице, односно у пролеће, како би разматрали такве случајеве одлучења од светог Причешћа. На тај начин се право одлучења од светог Причешћа преноси са помесне Цркве на Сабор, односно на друге помесне Цркве. Ово се не може сматрати мешањем Сабора у ствари помесне Цркве јер, понављам, једна помесна Црква по овом питању утиче на живот осталих помесних Цркава. Другим речима, када су проблеми заједнички и имају заједничке последице за све остале Цркве, тада се појављује потреба за установом Сабора А границе саборске власти се управо ту налазе. Помесној Цркви Сабор може да се наметне само у оним случајевима када нека одлука или делатност једне помесне Цркве утиче на живот осталих Цркава. Ово, дакле, представља златно правило синодалности.

chavez
(Србија)
04. jun 2015. u 14.40
Друго правило које одржава равнотежу између помесне Цркве и једне Цркве широм свеша, а да при том не води ка светској Цркви, јесте чињеница да су Сабори који доносе одлуке о свим питањима која се тичу општих интереса, односно „општег јединства”, како каже Јевсевије састављени од епископа, и да у тим Саборима сви епископи учествују са једнаким правима. Ако епископ неке помесне Цркве буде искључен са Сабора, тада Сабор аутоматски преузима власт над том помесном Црквом. Једна помесна Црква, на пример, која је искључена са Сабора због тога што је искључен њен епископ, дужна је да прихвата одлуке Сабора, које су за њу туђе и наметнуте. Међутим, када и њен епископ учествује у Сабору, тада одлуке нису туђе нити су наметнуте. Оне у самој помесној Цркви бивају спровођене кроз њеног епископа. Тако је Црква успела да очува ту равнотежу: да власт Сабора никада не буде нешто што је изнад помесних Цркава, него да представља израз јединства помесних Цркава израз сабрања свих у једноме средишту. Како вели свети Игнатије Антиохијски, епископи „по свим крајевима васељене пребивају у вери Исуса Христа”, односно сви се подударају у вери у Христа имају истоветно расуђивање, а то је изражено кроз Сабор. Према томе, Сабор не представља установу која је изнад помесне Цркве, него установу која изражава јединство, истоветност, Једномислије„ и узајамност помесних Цркава. Нешто такво се, у смислу устројства и организације, постиже чињеницом да сви епископи равноправно и својевољно учествују на Саборима. Самим тим, одлуке Сабора нису стране животу помесних Цркава. Због тога, са еклисиолошког становишта посматрано, сви они Сабори који поједине епископе искључују из учешћа у њима, представљају изопачења осим уколико их на то нису присилиле историјске околности. Постојала су и постоје разна неоправдана изопачења такве врсте. Према томе, тежње ка ”подржавању установе светске Цркве„, како рекосмо, представљају такво изопачење. Уколико данас не постоји историјска могућност (нпр. због историјских условљености, у Васељенској патријаршији је немогуће сазвати Сабор у коме би све Цркве учествовале), не може бити ни Сабора. Међутим, ако би било могуће да сви узму учешће у Сабору, и ако се изаберу одређени епископи и поставе се као некаква власт над осталим епископима, тада се опасно поткопавају темељи еклисиологије и стварају се неправилности и изопачења. Наравно, одувек се постављало питање могу ли сви епископи учествовати у једном Сабору, чак и онда када нема спољашњих потешкоћа; због тога је излаз пронађен у наизменичном учествовању епископа у саборским телима. Наизменично по старешинству хиротоније учествовање епископа пружа могућност свим епископима да учествују у установи Сабора. Но, идеално стање је, свакако, оно када сви епископи учествују у сабрању. Због тога се Црква, када је то сматрала неопходним, сабирала на такозване Васељенске саборе, који су само из тог разлога задобијали већи ауторитет и значај него неки помесни сабор. Али, понављам, власт једног Сабора, па био он и васељенски, није у томе да се створи некаква установа која ће бити изнад помесних Цркава, него да се створи један орган који ће изражавати Једномислије” и јединство помесних Цркава. На такав начин треба да посматрамо Сабор.
windows03
(s)
04. jun 2015. u 18.02
?

 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Oil Diffuser Bracelets?
.