Diskusije : Religija

 Komentar
Stavovi nekih filozofa
cartensius
(pisac)
14. maj 2020. u 15.33
Stavovi nekih filozofa
»Čuđenje je početak filozofiji. Priroda je odsjaj veličine Tvorčeve.«
(Platon)
Različitost filozofa u njihovim stavovima je toliko velika da se može reći da je u pravu jedan stari grčki filozof (Timon) koji je rekao da svi filozofi međusobno razgovaraju o filozofiji samo na »onom svetu« a to znači mrtvi – posle smrti. Svaki od njih brani svoje stavove, a druge demantuje delimično ili potpuno. Zbog toga i ima toliko filozofskih pravaca i mišljenja. Zatim se pitaju, zašto filozofi nisu uspeli da povedu narodne mase za sobom (Niče). Ljudi se često i danas pitaju kao nekada Isusovi apostoli: »Kuda ćemo ići i kome ćemo verovati?« Koji je filozof ili filozofija u pravu tj. bliže istini?
Filozofija nas često uvodi u svet protivrečnosti, tj. u svet dijalektičkog razmišljanja i traženja istine. Postoji bezbroj filozofskih stavova i svaki filozof pokušava da svoje stavo- ve predstavi i odbrani. Primera radi pomenućemo jednog danskog činovnika i sveštenika, koji je u svojim govorima i knjigama tvrdio da je dobio lično otkrivenje od Boga. Bio je pod velikim uticajem Hegelove filozofije, iako je to kasnije opovrgao izjavivši da je sa Hegelovom filozofijom raščistio i zapalio sve svoje spise s tim u vezi. Poznat kao dr Adler pridobio je veliki broj istomišljenika, ali imao je i mnogo protivnika. Tako se kao ozbiljan kritičar njegovog stava pojavio poznati, takođe danski filozof Seren Kjerkegor. Kjerkegor se preko dr Adlera u stvari indirekno obračunavao sa Hegelovom filozofijom i nemačkim idealizmom.
Smatram da je Kjerkegor izabrao dobru simboliku, jer kritikujući Adlera čije ime u prevodu znači »orao«, Kjerkegor je kritikovao i obračunavao se sa Hegelom, koji se poput orla vinuo u velike visine. Nekada je visina nedostižna, a nekada može značiti čak i smrt, jer što je visina veća, utoliko je i mogući pad strašniji. Kjerkegor je bespoštedno napadao i druge »orlove«, na primer, nije poštedeo ni Kanta. Mnogi filozofi ostavili su veliki utisak na mase, ali su i mnogi njihovi stavovi ostali nedorečeni, pa se njima puno špekuliše i manipuliše od strane ateista i teista. Tako neki kažu da je Kant ubio Boga, dok drugi radije citiraju neke druge njegove stavove, a naro- čito one u vezi sa Božjim moralnim zakonom.
U svom traganju za istinom, Hegel se, kao što smo već napomenuli, uzdigao visoko, stvorivši jedan novi pravac i pristup filozofiji. On se takođe trudio da na »toj visini« ne ostane sam, već da sve svoje savremenike tamo podigne, a kada u tome nije uspevao, često ih je nazivao volovima. Pa ipak, može se reći da je Hegelovo samouzdignuće zadivljujuće. Uspeo je da ap- straktne pojmove toliko približi da se stiče utisak da se nalazimo pred stvarnošću. Verovatno je to zadivilo i dr Adlera, koga je Kjerkegor kasnije kritikovao, smatrajući da će on pomutiti i onaj preostali i mali broj čistih izvora istine u Danskoj.
Hegel smatra da je metafizičkim načinom nemoguće dokazati pojam »Apsolutno«, što podrazumeva i Boga i Istinu. Metafizika nam pomaže jedino da se Apsolutnom približimo. Kada se raspravlja o vrstama saznanja i njegovoj prirodi, primećuje se razlika između čulnog, predstave i misli tj. između čulnog i racionalnog. Predstava se ovde sreće razumom, koji se od nje razlikuje samo po tome što pravi razliku između opšteg i posebnog, ili uzroka i efekta itd. a time i odnos nu- žnosti unosi u izolovane odredbe predstave, koja ih ostavlja u svome neodređenom prostoru vezane jedne pored drugih jednim prostim »i«. Razlikovanje predstave od misli ima tu neposrednu važnost, da filozofija ništa drugo i ne čini, već predstave menja u misli, a kasnije misli u pojmove. Poznat je Hegelov stav:
»Sve što je racionalno to je i stvarno, i sve što je stvarno je i racionalno.«
Hegel ističe da se mnogi nisu složili sa ovim stavovima, dok je samu religiju nemoguće staviti u ovaj kontekst, pošto se njeno učenje o božanskom upravljanju svetom zasniva na stavovima koji se prihvataju kao utvrđeni. Na primer, duhovne odredbe se pojavljuju kao: pravo, dužnost, Bog.
»Predstava ili ostaje pri tome, da je pravo pravo, Bog Bog – ili dalje razvija ove odredbe, kao: Da je Bog Tvorac sveta, Sveznajući, Svemogući, itd.« Na taj način se mnoge pojedinačne proste odredbe ređaju, koje uprkos vezi, koja postoji u njihovom subjektu, ostaju jedne izvan drugih.
Hegel dodaje i da su ovi stavovi oštro napadnuti, jer se religija i filozofija razlikuju po tome što ih religija prihvata kao utvrđene (nepromenljive), dok ih filozofija prihvata sa- mo obrazovanjem. On upotrebljava izraz »pretpostavlja«što znači da sve zavisi od mogućnosti saznanja, dakle, pretpo- stavlja da se obrazovanjem uzdiže tako visoko, da postaje poznato ne samo da je Bog stvaran – da je On nešto najstvarnije, da je On jedina prava stvarnost, već da je postojanje uopšte delimično pojava, a samo delimično stvarnost.
Svi filozofi i učeni ljudi su »kopači istine« i svačiji trud
na tom planu treba ceniti, ali to istovremeno ne znači i da se
ne mogu kritikovati njihovi stavovi. Neki su vrlo žustro napadali i samoga Boga da bi kasnije potpuno promenili svoje mišljenje i tražili pokajanje. Čak je i sam Volter, koji je bio poznat kao jedan od kritičara Biblije, jednom prilikom rekao: »Kad ne bi bilo Boga trebalo bi ga izmisliti.« Možda iz koristoljubivosti, a možda iz nekih drugih razloga, mnogi učeni ljudi su Boga priznavali ili i danas priznaju samo kada su na to primorani. To znači po potrebi, za neko vreme ili samo u nekim posebnim slučajevima. Pošto Kantova filozofija (agnosticizam) dozvoljava egzistenciju Boga, ateisti ni samog Kanta nisu rado prihvatili. Moglo bi se reći da je Kant u više slučajeva ostao nedorečen.
I Kant, i Hegel, i Niče, kao i mnogi drugi izneli su svoje stavove u skladu sa svojom slobodnom voljom i željom da saznaju istinu. Iako je na tom putu nekima smetalo hrišćanstvo, kao i sam njegov osnivač Isus Hristos, drugima je Isus Hristos bio sve, i Stvoritelj i Spasitelj, kao što je Fjodor M. Dostojevski, bio očaran Isusom Hristom. U tom oduševljenju izjavljuje: »Ako bi mi neko dokazao da je Hristos izvan
Istine i da je Istina izvan Hrista, ja bih ipak radije želeo da ostanem sa Hristom nego sa Istinom. Kada bi mi matematički dokazali da je Istina izvan Hrista, ja bih i tada radije želeo da ostanem sa Hristom nego li sa Istinom.« Naravno, to je nemoguće uraditi, jer je Istina u Isusu i Isus je Istina.
Najčešći razlog zbog koga se u delu mnogih filozofa primećuje nedorečenost ili dvosmislenost je u tome što shvataju da se krug zatvara, njihov razum iscrpljuje, i da je susret sa Apsolutnim neizbežan. Zbog toga se s jedne strane može čuti »da je Kant ubio Boga«, dok ga s druge strane pojedini teolozi rado citiraju kao onoga koji je visoko uzdigao Moralni zakon. To je, dakle, borba za saznanje, i borba za otkrivanje »Apsolutnog« i istine. Iz tog razloga Hegel smatra da je do Apsolutnog ili »istinskog znanja« moguće doći samo
»lestvicama« koje individualna svest pronalazi u nauci. (Citat: Uvod IX, prodreti do apsoluta… sa stanovišta celine, jer istinito je celina... Hegelova Fenomenologija Duha)
Pošto je Hegel dobro poznavao teologiju napravio je spoj teologije sa filozofijom i tako smo dobili materijal za kreiranje modernog ateizma. Smatram i verujem da Hegelov cilj ipak nije bio da svojim stavovima isključi Boga i pravu religiju, već da je želeo da svojim ljudskim razumom dođe do izvesnih otkrića i saznanja. Takođe treba napomenuti i to da su njegov stav i bunt kao i poznata Francuska revolucija, bili odgovor na ondašnje stanje u Crkvi, papsku inkviziciju i papstvo. Premda se takvi stavovi i ne mogu time opravdati, jer su na takav način »sa prljavom vodom izbacili i dete«.
Oslobodivši se mraka papske inkvizicije, mnogi su, nažalost, i dalje nastavili da se bore protiv Crkve, jer nisu prepoznali niti razlikovali pravu religiju i istinu, pa su zbog toga iz jedne otišli u drugu krajnost. Zbog ponašanja Crkve, pojedini ljudi su napustili istinu pa i samog Isusa, što naravno nije u redu. Dobar primer za ovo je Niče.
Hegel je smatrao da je rodno mesto istine, ili kako on to naziva, »postojbinom istine« u čovekovoj samosvesti, a to carstvo samosvesti javlja se u obliku »znanja o samom znanju«, a »samosvest jeste reflektovanje iz bića čulnoga i opažajnoga sveta«, što u suštini predstavlja vraćanje iz drugobivstva. Tako tim progresom čovek postiže apsolutno znanje razumom, od svesti do samosvesti (Fenomenologija duha,
106. str). Dekart i Bekon slažu se u tome da je: »Ljudski razum jedini izvor saznanja i kriterijum istine«. (Sociologija religije, str. 316)
Pred nama je vrlo visoki oblakoder čijim stepenicama želimo da se popnemo do najvišeg sprata. Sasvim je sigurno da ćemo sa te visine moći mnogo više da vidimo nego sa zemlje. Tako nastavljamo penjanje. Svaka stepenica je istina za sebe i zato čvrsto verujemo da ćemo tako penjući se stići do samog vrha, a to znači još jedan korak do one Velike Istine.

 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Mantra Bracelets?
.