Eraseru, ovo je malo duzi tekst, ali je korisno znati cinjenice oko uvodjenja trojstva, tj. tri bozanstva u hrišćansku dogmu. Naravno, daleko od toga da sam ovim tekstom obuhvatio sve relevantne cinjenice, međutim, i ovaj sadrzaj dovoljno govori sam za zebe.

„Hrišćanska crkva usvojila je Atanasijevu formulaciju Trojstva na Nikejskom saboru 325. g.n.e. Atanasije, Egipcanin iz Aleksandrije i njegova filozofija, vukle su duboke korene iz Platonizma. ”Aleksandrijska škola, koja je poštovala Klimenta iz Aleksandrije i Origena, najvece teologe i poglavare grcke crkve, primenila je alegorijski metod u objašnjavanju Svetog Pisma. Platon je imao veliki uticaj na misao ove škole koja je veoma naglašavala teološku spekulaciju. Meðu clanovima koji su potpali pod ovakav uticaj, bili su i Atanasije i tri ucenika iz Kapadokije„ (vidi - Ekumenski sabori katolicke crkve, Hjubert Džedin). Kako bi objasnili odnos Hrista sa Bogom Ocem, crkveni oci smatrali su neophodnim da upotrebe filozofiju tog vremena. Oni su ocigledno mislili da je njihova religija prihvatljivija, pitkija ako bude zvucala poput paganske filozofije koja je u to vreme bila široko rasprostranjena. Ovi ljudi bili su upuceni u filozofiju koja je ”obojila„ njihovo shvatanje Svetog Pisma.

U ranom periodu IV veka – vise od 300 godina nakon Hristove smrti - Hrišćanska crkva usvojila je doktrinu o Trojstvu, odevenu u filozofiju tog vremena. Čak i teolozi priznaju da Trojstvo nije produkt prvog, već četvrtog veka naše ere! ”Među strucnjacima za egzegezu i biblijskim teolozima, ukljucujuci i sve veci broj rimokatolika, priznaje se da niko ne treba da govori o Trojstvu u Novom Zavetu ako ne poseduje ozbiljne kvalifikacije. Paralelno sa tim priznaje se i da je, kada neko govori o nekvalifikovanoj veri u Trojstvo, reč o periodu hrišcanstva koje je nastalo poslednjih godina četvrtog veka, a ne u prvom veku naše ere. Tada je nastalo ono što bismo mogli da nazovemo definitivnom dogmom o Trojstvu; „jedan Bog u tri licnosti” postalo je potpuno asimilirano u hrišcanski život i misao„ (Nova katolicka enciklopedija).

Tokom Nikejskog sabora, 325. godine n.e. dva clana aleksandrijske kongregacije, sveštenik Arije, koji je verovao da Hristos nije Bog nego stvoreno biće i Atanasije, djakon koji je verovao da su Otac, Sin i Duh isto biće koje živi u trojakoj formi (ili u tri odnosa, kao što jedan covek istovremeno može da bude otac, sin i brat) izložili su svoje ideje. Nikejski sabor nije bio sazvan od strane crkvenih glavara, kao što bi se moglo pretpostaviti. Njega je sazvao paganski imperator Konstantin Veliki. On je imao razlog da razreši sporove koji su postojali u to vreme, ali taj razlog je bio daleko od duhovnog; imao je iskljucivo svetovnu, politicku dimenziju.

”Imperator Konstantin 325. godine n.e. saziva crkveni sabor u Nikeji, u Vitiniji, u ocekivanju da će obezbediti podršku rastuceg broja hrišcana za svoju vladavinu. On je ucesnicima ukazao naročite pocasti i bilo mu je u interesu da hrišcanska crkva bude snažna i jedinstvena. Arijanska kontroverza podrivala je jedinstvo i pretila snazi hrišcanske crkve. Stoga je Konstantin rešio da tome stane na put. Neko mu je sugerisao (moguće da je to bio španski biskup Hosije, koji je bio uticajan na dvoru), da ukoliko se sastane sinod koji bi predstavljao celokupnu Crkvu i sa istoka i sa zapada, možda će biti moguće obnoviti harmoniju. Sam Konstantin, naravno, niti je znao, niti ga je bilo briga o predmetu spora, ali je bio odlucan da privede kontroverzu kraju, pa mu se Hosijev savet učinio pametnim„ (”Istorijski razvoj hrišcanske misli„).

Odluka o tome koga slediti od ta dva coveka bila je manje-više proizvoljnog karaktera. Konstantina u stvari nije bilo briga šta će crkva odabrati. Sve što je on želeo bilo je jedinstvo hrišcanske crkve. Vecina prisutnih na Saboru nije bila spremna da zauzme bilo koji stav u kontroverzi. ”Jasno definisan stav u vezi sa ovim problemom – pitanjem odnosa Hrista i Boga - imala je samo slaba grupica Arijevaca, a maleni broj delegata držao se sa nepoljuljanim ubeđenjem aleksandrijskog (Atanasijevog) stava. Ogroman broj clanova Sabora imao je stav između ove dve krajnosti. Oni su odbacili Arijeve formule i uzdržali se od prihvatanja formulacija njihovih protivnika... glasanje nije predstavljalo kriterijum za unutrašnje ubeđenje clanova Sabora„ (Enciklopedija Britanika).”

Ako šta nije jasno reci, pokusacu da dam validan odgovor.

Pozdrav