Као што си и сам на оној теми ниже рекао, са тобом је немогуће расправљати и било каква дискусија је само губљење времена.
Зато уживај.

У једном од својих виђења Јаков је видео лествице од земље до неба на чијем врху је био Бог.Сад шта је са тим патријарх Јаков мислио?
Загонетно питање, али по Св. филозофу Григорију Ниском, те лестице представљају живот у врлинама, односно да до Бога може да дође једино човек који гледа горе, и непрекидно жели оно најузвишеније, односно не жели да се заусави на оном што је постигао, већ види свој губитак ако не тежи ка ономе што је још вишље.
Самим тим,блаженство је оно што је у правом смислу својствено Богу.
Зато нам Јаков и каже да је на врху лествице, нашег живота, Бог.
Даље Св. Григорије Ниски, нам каже да је блаженство, добро што не оскудева ни у чему што је сагласно са добром жељом.
Е сад ако то пребацимо на модерно схватање живота, на сваком од нас је да одредимо како ћено да гледамо на живот.
Да ли кроз ружичасте наочари, односно да видимо срећу у томе да смо благословени животом од Бога даном, животом пуним неисказане лепоте, благодати и мудрости, једноставно једна непрекидна радост и весеље, или да га провдемо у јаду и беди, стално тражећи одговорност за све наше недаће у неком другом.

У Својој Беседи на Гори, Христос нам је рекао да прва Божанска врлина, прво блаженство је:

„Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско”.

Значи у једној реченици видимо три стварности, блаженство, сиромаштво духом, и царство небеско.
Све три су комплетно исплетене једна са другом да их је немогуће раздвојити, јер сачињавају једну невидљиву стварност.
Многи се питају како је могће да су блажени они који су сиромашни духом а не они који су начитани, паметни и свезнајући?
Ко је сиромашан духом?
Човек који осећа да је његов људски дух сиромашан, недовољан, да би могао ћивети сам од себе, и који схвата да му је увек потребан Онај који је једини богат духом, Бог.
Сиромашан је онај који зна колико мало зна, колико су сва његова достигнућа мала, која не могу опстати сама без Бога, која морају да се обесмрте Божјом храном.
Другим речима да би успео човек мора да све у свом животу обесмрти Богом.
То је у ствари и основа Хришћанства, та тежња ка Богу, то сиромаштво које нас подстиче се богатимо Богом.
Све успехе и недаће хришћанин у свом животном путу подноси са радошћу у блаженством, блаженством које знају само сиромашни духом.
У суштини то је духовно чудо, прва врлина коју Господ Христос даје својим следбеницима, сиромаштво духом, то блаженство које хришћане испуњава смиреношћу, јер смиреност је у ствари други израз за сиромаштво духом.
Као што је гордост почетни грех, тако је и смиреност почетна врлина.
Све врлине, без смирености постају порок.
Гледано филозофски та смиреност, смиреноумље је смирено умовати, смирено мислити, умно бити у границама вере и светости.
Да би достигао ту смиреност човек мора дуго да вежба у владању над својим мислима, осећању, расположењу.
То се постиже кроз молитву, дубоку концентрацију у вери, и само тако може да се спречи да мисао, осећање, и расположење не крене путем греховних страсти, и не подпадне под саблажњиве поноре лукавих греховних страсти.