Diskusije : Religija

 Komentar
Блаженства
CTEBA
(penzioner)
17. januar 2017. u 13.21
Осећај да је живот бол, мука, горчина, доживљава сваки човек све док у њему има и мало живота.
Сад. Зашто имамо тај осећај?
По православном учењу, то долази из разлога јер доживљавамо живот као мешавину греха и смрти. Грех и смрт су та горчина и мука која нас прати кроз живот, једноставно то нам доноси осећај да је живот проклетство.
Значи уколико се човек не спасе од греха и смрти, неће моћи ни да живи без тог осећања.
Спас од тога се налази у учењу Блаженстава.
Живот је та проклетност, све док живот доживљава кроз грех и смрт, та ђаволска творевина који увек стоји иза порока, греха и те смрти.
Оног момента кад почнемо да на живот гледамо као на Божији дар, Божију стварнос, Божију радост, живот престаје да буде проклетство и постаје блаженство.
У суштини наш живот је стално мешање блаженства и проклетства, зависно од нас и да ли се приклањамо греху и пороку, или божанским врлинама и истинама.
Тек кад човек доспе до тог степена Блаженства, и прихвати божанску стварност и божанску радост, тада и само тада осети да је Божије блаженство – бити човек.
Блаженство није нешто што почиње у далекој небеској стварности, већ почиње овде на земљи са нама као божанска стварност, и наставља се довека.
Једино кроз блаженства човек може да се приближи Богу и оствари блаженство над блаженствима, Свеблаженство.
CTEBA
(penzioner)
17. januar 2017. u 16.18
Као што си и сам на оној теми ниже рекао, са тобом је немогуће расправљати и било каква дискусија је само губљење времена.
Зато уживај.
CTEBA
(penzioner)
17. januar 2017. u 16.47
Нема на чему, уживај са твојима.
CTEBA
(penzioner)
17. januar 2017. u 18.26
У једном од својих виђења Јаков је видео лествице од земље до неба на чијем врху је био Бог.Сад шта је са тим патријарх Јаков мислио?
Загонетно питање, али по Св. филозофу Григорију Ниском, те лестице представљају живот у врлинама, односно да до Бога може да дође једино човек који гледа горе, и непрекидно жели оно најузвишеније, односно не жели да се заусави на оном што је постигао, већ види свој губитак ако не тежи ка ономе што је још вишље.
Самим тим,блаженство је оно што је у правом смислу својствено Богу.
Зато нам Јаков и каже да је на врху лествице, нашег живота, Бог.
Даље Св. Григорије Ниски, нам каже да је блаженство, добро што не оскудева ни у чему што је сагласно са добром жељом.
Е сад ако то пребацимо на модерно схватање живота, на сваком од нас је да одредимо како ћено да гледамо на живот.
Да ли кроз ружичасте наочари, односно да видимо срећу у томе да смо благословени животом од Бога даном, животом пуним неисказане лепоте, благодати и мудрости, једноставно једна непрекидна радост и весеље, или да га провдемо у јаду и беди, стално тражећи одговорност за све наше недаће у неком другом.
CTEBA
(penzioner)
18. januar 2017. u 14.27
Оно што је нај интересантније код блаженстава је да имају више душевно социјалан него религиозан став.
Она нам кажу да на живот треба гледати позитвно, да треба да будемо сретни јер смо рођени и живимо и да се концентришемо на оно што нам улепшава живот.
Три ствари су од нај веће важности за сретан живот, љубав, доброта и правда.
То су те врлине, које су божански лек који излечује духовну болест код човека.
Човек који је сретан и гледа на све са љубављу, који чини добро другима и који се придржава правде, је духовно здрав, док онај који је пун зависли, мржње и непоштења, живи у том духовно одсутном животу, где све гледа кроз материјално добро и све подређује материјализму.
У суштини љубав, доброта и правда су све што је човеку потребно, то је оно што ни грех не може упропастити, ни смрт уништити, нити ђаво украсти.
Gavrilo-Regulus2
18. januar 2017. u 20.26
Напредујеш Стево, још мало па ће красан песник и поета бити од тебе.

Е то ме брине Стево то твоје стање, јербо, мали је корак од духовњака до мученика, да ли си кадар да га пређеш?

Другим речима, римећујем пролазиш кроз неку фазу, боље речено, кризу.

Имам неки осећај како желиш да надокнадиш спрцане године, да ухватиш ону нит, да не кажем, мит, о вечном животу.

Видим пишеш о моралу етици и исправном животу, љубави, уздржаности и праштању.

У реду је то, жива душа све трпи...

Али, ту и тамо, смањи мало ту твоју неотесаност и „peasant” псовке.
cartensius
(pisac)
19. januar 2017. u 09.35
O dobroti, Šekspir je zabeležio, da ona osvaja srca, a psalmopevac,
kralj David pevao je: „Da, dobrota Tvoja i milost Tvoja, pratiće me
u sve dane života mojega”. Blaženstvo čini čoveka spokojnim, daje i
donosi mu mir, iznad svega potreban u ovom vremenu nemira i
uzburkanosti i mir i radost. „A meni si dao radost u srcu veću nego
što je oni imaju kad im rodi pšenica i vino, ja mirno liježem i spavam
jer ti Gospode čuvaš me”. Život jednog vernika karakteriše progres,
pomenutim lestvicama on se stalno penje i uzdiže, njegov život je
kao omiljena pesma koja odjekuje i čuje se na daleko. Cartenzius.
CTEBA
(penzioner)
19. januar 2017. u 10.42
У Својој Беседи на Гори, Христос нам је рекао да прва Божанска врлина, прво блаженство је:

„Блажени сиромашни духом, јер је њихово царство небеско”.

Значи у једној реченици видимо три стварности, блаженство, сиромаштво духом, и царство небеско.
Све три су комплетно исплетене једна са другом да их је немогуће раздвојити, јер сачињавају једну невидљиву стварност.
Многи се питају како је могће да су блажени они који су сиромашни духом а не они који су начитани, паметни и свезнајући?
Ко је сиромашан духом?
Човек који осећа да је његов људски дух сиромашан, недовољан, да би могао ћивети сам од себе, и који схвата да му је увек потребан Онај који је једини богат духом, Бог.
Сиромашан је онај који зна колико мало зна, колико су сва његова достигнућа мала, која не могу опстати сама без Бога, која морају да се обесмрте Божјом храном.
Другим речима да би успео човек мора да све у свом животу обесмрти Богом.
То је у ствари и основа Хришћанства, та тежња ка Богу, то сиромаштво које нас подстиче се богатимо Богом.
Све успехе и недаће хришћанин у свом животном путу подноси са радошћу у блаженством, блаженством које знају само сиромашни духом.
У суштини то је духовно чудо, прва врлина коју Господ Христос даје својим следбеницима, сиромаштво духом, то блаженство које хришћане испуњава смиреношћу, јер смиреност је у ствари други израз за сиромаштво духом.
Као што је гордост почетни грех, тако је и смиреност почетна врлина.
Све врлине, без смирености постају порок.
Гледано филозофски та смиреност, смиреноумље је смирено умовати, смирено мислити, умно бити у границама вере и светости.
Да би достигао ту смиреност човек мора дуго да вежба у владању над својим мислима, осећању, расположењу.
То се постиже кроз молитву, дубоку концентрацију у вери, и само тако може да се спречи да мисао, осећање, и расположење не крене путем греховних страсти, и не подпадне под саблажњиве поноре лукавих греховних страсти.
CTEBA
(penzioner)
22. januar 2017. u 16.01
Друго блаженство је „Блажени они који плачу, јер ће се утешити”.
Гледајући друго блаженство само по себи, то је парадокс.
Како плакање може бити блаженство?
Сад постоје разне врсте плача, мада се све врсте могу свести на две, први еванђелски, спасилачки и други узалудни, убитачни.
Блажени су они који плачу ради грехова својих, који плачу покајнички, та жалост п Богу, која доводи до покајања, и кроз покајање до спасења.
Значи блажени су они који плачу покајања ради и са тим се приближавају Богу и вечном спасењу.
Блажени су јер плачу и за своје и за туђе грехове.
Друга врста плача је као што рече Св. Јован Кронштатски, плач немоћне злобе.
Плач унижене гордости, незадовољне сујете, увређеног самољубља, сујетне сузе су бескорисне, сузе које су убитачне по душу.
luxati
(klavir stimer)
25. januar 2017. u 09.34
trla baba lan da joj prođe dan..
Bazorilo
10. mart 2017. u 17.12
Trlis li ti nešto ili ni toliko ne ajes da se kajes.
 Komentar Zapamti ovu temu!

.