Diskusije : Religija

 Komentar
Свадба
CTEBA
(penzioner)
11. januar 2017. u 12.03
Свадба Сина Божијег, женик (младожења) Бог Лагос, Господ Христос, невеста сва творевина.
Духовно јединство свега постојећег са Богом је савршено, све што живи, живи са Богом, све што постоји постоји Њиме.
Бог је душа и живот, светлост целокупне творевина, двоје у једном телу.
Ова хармонија постојања је нарушена грехом, и кренуло се у блуд са сатаном.
Грех се разгранава и шири и ствара све више и више грехочежњивих саблазни која одвлаче људе од Бога.
Да би се ово зауставило Бог се очовечује и кроз свадбу Сина Божијег поново враћа светлост и благовет творевини, невести својој, уклањајући грех, зло, смрт, ђавола.
Та нај већа победа над смрћу, греху и ђаволом, Црква је у ствари свадба Сина Божијег, вечно славље, вечна светлост због Богочовекове победе над грехом, смрћу и ђаволом.
American_Psycho
11. januar 2017. u 18.30
Znaci Djavo je gotov, nasi su pobedili?
CTEBA
(penzioner)
11. januar 2017. u 19.44
Интересантно али да будем искрен, нисам очекивао тај одговор.
Значи победили су „наши”.
Ти наши, слушам то већ годинама и годинама, али још увек нико није успео да ми каже ко су ти „наши”?
Тако ако немаш ништа против, објасни ми ко су „наши”.
Узгред ако су наши победили, онда мора да су победили њихове, па ме интересује ко су „њихови”?
Значи свадба је вечно славље, славље победе над смрћу, греху и ђаволу.
Јединство стваратеља и свега створеног, и сад имамо наше и њине!
Интересантно.
American_Psycho
11. januar 2017. u 20.22
Dobri moj Stevo, to jedino i ima neki značaj i smisao, to što se ti pitas, vise od mog odgovora. :)
CTEBA
(penzioner)
11. januar 2017. u 21.09
Не видех одговор.
Ко су наши а ко њини?
American_Psycho
11. januar 2017. u 22.12
Nije važno seo ne vidis odgovor, vera će ti pomoći, samo moras da nastavis da verujes.
cartensius
(pisac)
12. januar 2017. u 06.43
Siguran sam da uvaženi Steva zna odgovor, ali ga očekuje i od drugih
diskutanata. U svim sverama ljudskoga života, teorijski i praktično,
srećemo ove pojmove ili izraze „naši i njihovi”. Dakle reč je o dvema
stranama, dva tabora. U sportu su dve ekipe, strana za koju navijamo,
ili simpatišemo, su naši a druga njihovi. U ratu, suprotno nama su
njihovi, naši neprijatelji. Dok su vladali komunisti, postavljalo se
često pitanje „jeli naš”? Na sveopštem kraju sveta, Isus Hristos
pominje, takođe dva tabora, metaforički prikazano kao „ovce i jarci”.
Oni se sami opredeljuju i biraju stranu, desnu ili levu, treća ne
postoji. Za one koji veruju u Boga, kažemo da su naši. Ako smo iste
nacionalnosti, kažemo da smo naši, u istoj partiji opet naši, itd.
U prvom opredeljenju, nije bilo problema, možda i u drugom, trećem,
ali u onom zadnjem, gde se ne postavlja pitanje sporta, nacionalnosti,
ideologije, obojenosti (plave, crvene, žute, zelene...), tada kada
su samo dve zastave i morate birati pod kojom hoćete ostati. Neki
će možda reći: mi nećemo birati, to je nemoguće, Žan Pol Sartr je
pokazao da i našim ne biranjem već smo izabrali, pred nama je život
i smrt, pa ako život nismo izabrali, automatski smo ne biranjem
izabrali smrt. Možemo mi danas da se smejemo, šalimo, šegačimo, ali
kada ono poslednje dođe, prestaje smeh i ruganje. Cartensius.
American_Psycho
12. januar 2017. u 07.19
Kad ono poslednje dodje, to je samo trenutak, poslednji trenutak...i šta on predstavlja u odnosu na sve one trenutke koje čini zivot?
cartensius
(pisac)
12. januar 2017. u 08.52
Stevo, iskreno rečeno, dobro si prikazao, narodnim rečnikom, jer da si
to uradio rečnikom Biblije, manje bi te razumeli. Pisac Apokalipse
upotrebljava izraz „Svadba Jagnjetova”, sinonim velike radosti,
ushićenja i zahvalnosti Jagnjetu koji je pobedio „aždahu”. Hristove
reči koje će uputiti onima koji su stali pod Njegovom zastavom glase:
„Hodite blagosloveni Oca mojega...primite carstvo koje vam je
pripremljeno...”. C.
CTEBA
(penzioner)
12. januar 2017. u 13.12
Да cartensius, наши и њихови је објашњење, које смо ми створили, они који се слажу са нама су наши, они који не су њихови.
Проблем је да у овом случају, бар по мом мишљењу, то је сасвим погрешан израз.
Свадба Божија, та победа над смрћу, злом и ђаволом, је победа за све што је Бог створио а не за наше против њиних.
Чак и ти „њихови” су део победе јер и они имају шансу да постану део „наших”.
Бог не прави разлику нити дели своју децу на наше и њихове, јер су сви Његова деца.
Самим тим, победа је свих, са тим да неки одбијају да то прихвате и сами себе стављају у оне који не прихваћају вољу Божију.
И сам ђаво као и слуге његове је Божије створење, посрнули анђео, што у суштини показује апсолутну слободу и човека и свега створеног од Бога.
Мало је глупо, доводити у питање могућност Бога да уништи ђавола, јер ако га је створио, може га и уништити, али тада би престала да постоји та слобода самоопредељења, где је свако творац својег живота.

И да избегавам колико је могуће цитате из Библије, Јеванђеља или чега већ.
Рађе постављам онако како ја видим, па ако је погрешно лако ме је исправити.

American_Psycho
12. januar 2017. u 16.55
Greh se radja kad se covek veze za materiju. Kad nanosi bol drugome u ime te materije koja može biti komad zemlje, kuca, žena, zastava, uniforma, crkva, fizicko telo,ili bilo šta drugo materjalno sa cime se identifikuje i koje želi ili vidi kao svoje.
Zato tek u trenutku kad se pred Bogom stvoris go bez bilo kakve vezanosti za materiju možeš da shvatis svoj greh.
Ukrao sam mu novac, ubio sam ga jer je Srbin,Hrvat, Siptar, silovao sam je, zapalio sam mu kucu...sve su to gresi vezani za materjalno, pocevsi od svog sopstvenog tela pa preko svega drugog sto nas okruzuje.
Može se covek sa pravom pitati da li je to prvobitni greh, vezanost Adama i Eve za materjalno u trenutku kad su zagrizli jabuku.
cartensius
(pisac)
12. januar 2017. u 17.42
Komentar je bez vređanja i tako treba nastaviti. Drugo je pitanje da
li se slažemo i koliko se u nekim tačkama slažemo. Imam primedbu na
plod koji je Eva uzbrala, nije jabuka, što možda i nije toliko bitno,
bitno je samo zbog istinitosti Biblijskog izveštaja gde se ne pominje
koji je plod. Što se greha i njegove definicije tiče, znamo da je
greh bezakonje, prekršaj zakona, a posledica toga je smrt. Priznanje
greha, pokajanje i molba za oproštaj je način kako da se greh poništi.
To može samo Bog. C.
American_Psycho
12. januar 2017. u 18.59
Da po drugim izvorima vise podseca na grozdje, ali je to bez ikakvog značaja jer se radi samo o formi.
American_Psycho
12. januar 2017. u 19.01
Pokajanje je pogresno shvaceno...onako kako ga ti tumacis.
CTEBA
(penzioner)
13. januar 2017. u 11.57
Тачно да је грех везан са материјализмом, јер како год окренеш углавном све и произилази из тога, колко ће ко користи имати.
Нажалост то се полако занемарује, јер по правилу оног момента кад се неко замонаши, све што има у приватном поседу мора да одбаци.
Монах/монахиња не сме да има ништа у свом власништву.
У суштини то их ослобађа великог искушења, јер кад неко нешто посдује, увек му је то на памети и страх да то не изгуби.
У вези са покајањем мислим да се првенствено говори да неко ко се покаје мора прво да рашчисти сам са собом да је згрешио, и да сам себи призна тај грех.
Олако се прихвата, па згрешио сам, отићићу код попа да се исповедим и причестим и прошо воз.
Пре него што ико може да очекује опроштај греха, мора сам да рашчисти са њим.
luxati
(klavir stimer)
13. januar 2017. u 14.53
nisam pratio o kakvoj se svadbi radi ali obično na bliskom istoku ljudi na svadbi stave kofu govhana u cosak da se ne bi muve skupjale na mladu...
CTEBA
(penzioner)
13. januar 2017. u 16.59
Не знам ко је модератор овог форума, али ако коментар као овај изнад који је поставио луксати, представља врлину и вредност дискусије о религији, онда можемо истом мером.
Нема проблема, ако је ова порука у којој се вређе сваки хришћанин на овом свету у стилу религије на сербиан кафеу, онда можемо тако и да наставимо.
За сада се уздржавам од одговора, али нећу дозволити да неки пешкирић, понижава и вређа моје веровање и начин мог живота.
American_Psycho
13. januar 2017. u 17.39
Stevo u dobrom si pravcu posao, samo sto greh ide još dalje od toga...u smislu da je greh tu čim poverujes svom mentalnom da je sve sto vidis oko tebe, cujes i osecas stvarno i materjalno. Od onog trenutka kad to verujes,i ponasas se u skladu sa tim verovanjem, od tog trenutka si u materjalnom i samim tim u grehu.
Od tog trenutka si ti u svetu, a ne svet u tebi.
CTEBA
(penzioner)
13. januar 2017. u 18.33
Интересантно запажање, у суштини тачно јер све што видимо је материјално.
Проблем свих нас је да живимо у материјалном свету који је Бог створио, а духовно смо у духовном свету који је против свега материјалног.
Значи одговор је како живети у материјалном свету, а придржавати се духовних норми.
У суштини оно што одваја оне одабране од нас обичних смртника.
American_Psycho
13. januar 2017. u 20.27
Nisam na to mislio...kad sanjas isto si ubeđen da je sve sto vidis i osecas materjalno pa ako naletis na cup zlata, natrpas sebi u dzepove koliko možeš...tek kad se „probudis” shvatis da je sve to bilo samo mentalno...
I ako ti podje za rukom da ponovo sanjas isti san i da se setis svega toga, sledeći put nećeš trpati sebi u dzepove jer znaš da sve to što vidis i osecas nije realno.
Nećeš napraviti isti greh, jer ćeš gospodariti mentalnim.
Ni ovaj zivot koji živimo nije drugaciji, rukovodimo se istim tim mentalnim koje gospodari našim zivotom i koje nam kaže da je ovaj put sve realno a u stvari isto tako nije kao ni prvi put.
I to je možda ta prica o jabuci, prica o poznavanju dobra i zla, prica o nasem mentalnom koje gospodari nasem duhovnim bicem.
Mentalno koje nas ubeđuje da je ovaj svet realan i samim tim nas uvlaci da verujemo u postojanje materije.
CTEBA
(penzioner)
13. januar 2017. u 20.49
ОК, ово што постављаш је у линији са бијоцентризмом, где се све базира на оном што ми видимо,односно, мислимо да видимо.
Све постоји само ако ми то видимо а ако не видимо онда престаје да постоји.
Релативно нова теорија, која објашњава постојање свега, баш као што ти постављаш.
cartensius
(pisac)
14. januar 2017. u 00.56
Navešću jedan primer koji pokazuje kako mnogi ljudi površno čitaju
i razumeju Bibliju. Ovih dana, jedna osoba, postavila mi je pitanje:
„Da li je pogrešan prevod Biblije, ili je Isus koristio neadekvatan,
pogrešan primer, kada je rekao:” Lakše je kamili proći kroz iglene uši,
nego li bogatome ući u carstvo nebesko„. Odgovorio sam, nijedno ni
drugo nije pogrešno, prevod je dobar a i Isusov primer je ok. Pre
svega Isus nije rekao da je nemoguće, rekao je da je teško, znajući
pohlepu, prevaru, sebičnost, itd. kao karakteristiku onog vremena. Ima
dosta primera kako su i bogati, svojom imovinom pomagali i služili
Bogu. Jerusalimski hram je pored glavnih kapija i vrata, imao sporedne
kapije ili ulaze, koje su namenski služile za potrebe hrama. Jedna od
sporednih kapija, tzv. ”Iglene uši„, bila je prilično uska, kroz koja
su uvedene životinje za žrtve. Znači, njena obimnost je bila toliko,
da bi se kamila jedva mogla provući, pa su je zato prozvali tako.
Pozdrav svim diskutantima, Cartensius.”
luxati
(klavir stimer)
14. januar 2017. u 07.06
he, he. teško ćeš da me isprivociraš. plitak si stevice ko potok.

kakve bre svadbe pominješ?
od koga si čuo te nebuloze?

diskusija o religiji uključuje sve mitove ne samo taj nepismenih čobana za koji si se zalepio..
CTEBA
(penzioner)
14. januar 2017. u 11.10
Да то са том капијом је једна од новијих верзија.
Мада у то време камила је био конопац којим су се везивали бродови.
Значи по томе могло би се превести: „лакше је провући конопац кроз иглене уши него ...”
CTEBA
(penzioner)
14. januar 2017. u 11.32
Изгледа да је у питању грешка при преводу Библије.
Реч за конопац је „камилос” а за камилу „камелос”.
При преводу неко је погрешно превео и после настаје прича о узаној капији и слично.
luxati
(klavir stimer)
14. januar 2017. u 11.47
greška je sigurno. baš lepo od tebe što nam ukazuješ.

kamila je konopac. palamar je veća kamila a pertla je manja kamila.
DarkBlue
(istrazivac)
14. januar 2017. u 22.17
Na koji način mi ljudi uopste možemo da razlucimo 'materijalno'
od 'duhovnog'? Mi nemamo pojma šta je u sustini atom i od čega se
sastoji a koristimo energiju dobijenu 'cepanjem' ili spajanjem
tih tzv. atoma koji su možda zasebni univerzumi (šta znace pojmovi
'veliko' i 'malo' u okvirima beskonacnosti?).

Imamo pet (neki tvrde sest) čula od kojih je svako podlozno gresci
ali ipak jedni tvrde da je Svemir stvorio neki Jahve, drugi misle
da je neobjasnjivo nastao kad je nešto beskonacno malo puklo i
pocelo da se pretvara u beskonacno veliko, ima tu raznih prica o
kornjacama, slonovima, bogovima sa četiri ruke i osam dojki, ima
takvih koji tvrde da Zemlja nije okrugla ali ne mogu da se slože
oko 'stvarnog oblika' itd.

Ja sam u detinjstvu čuo tvrdnje kako je Biblija prva 'stampana'
knjiga na svetu dok su moji vrsnjaci u recimo Kini slusali kako je
Mao CeTung najveci mislioc svih vremena...

I svi smo u pravu? Ili samo odabrani koji veruju u Jahvu?
American_Psycho
15. januar 2017. u 05.23
Na koji način...priznajem da nije lako. Za početak treba procitati knjigu : Svet kao volja i predstava.
Procitati i iznova citati nebrojano puta dok se potpuno ne shvati i prihvati ono sto u njoj piše...a onda razmišljati o procitanom i traziti u sebi.
Posle će biti lakse da se pronadju ostali delovi slagalice na drugim mestima...kad tačno znamo šta nam treba.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 11.24
Шопенхауер је своју филозофију заснивао на оном што је било познато почетком деветнајстог века, сад смо у двадесет првом, и много чега што је тада било непознато данас је разјашњено, нарочито са појавом квантне физике, а сада и квантне филозофије.
Значи незнање је празнина, а знање је објект.
Сама идеја да нешто постоји само ако је испред нас је данас заступљена у теорији биоцентризма где се мање више проширују идеје које је поставио Шопенхауер.
Као што он рече, свет је пакао, а људи су мученици и ђаволи, зависно на којој су страни.
Узрок овоме он тражи не у несавршенству, већ морално, интелектуално и физичко распадање друштва у коме живимо.
За њега одговор је ослобађање страха од смрти.
Значи гледано у целини, мање више Хришћански поглед на свет, где је победа над смрћу основа свега.
American_Psycho
15. januar 2017. u 14.37
Stevo iz ovog se vidi da nisi ništa citao. Svet kao volja i predstava je filozofska knjiga koju ne može da obori nikakva nauka.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 15.19
Извини али шта је то што заступаш?
Значи да живот стара васиону уместо да је део васионе.
Данас један од ауторитета за биоцентрисам је Роберт Ланза, који тврди да је у суштини живот вечан, и да не подлеже законима физике.
Ланза је то објаснио у својој књизи „Нова Теорија Васионе”, где износи да свест ствара реалност позивајући се на квантну теорију.
По квантној механици онај који посматра има велику улогу у стварности посматраног.
Док се Шопенхауер концентрисао на то да човек није ништа специјално већ само део свега осталог, где све има своју улогу и важност, Ланза је отишао корак даље и уз помоћ квантне теорије поставио доказе за своју теорију.
Шопенхауер је свој став базирао на Платону а делимично и Ничеу, али без икаквих доказа.
Напредак науке је Ланзи дао могућност да направи корак даље од чисте филозофске расправе.
American_Psycho
15. januar 2017. u 15.53
Ma ne, sve ti je pogresno...nema kod njega nikakvih spekulacija ni teorija koje bi mogle da budu opovrgnute.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 16.11
Добро, ајд кад нема објасни ми шта каже за границу?
American_Psycho
15. januar 2017. u 16.19
Granicu čega?
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 16.57
Како која?
Па ако је свет представа, да ли нешто постоји изван представе. Односно шта он каже о тој граници између представе (простора) унутра и споља.
По Анштајну простор је преднаучна категорија, а немогуће је замислите нешто без простора.
По Анштајну пре стварања видљивог Универсуме (инфлаторна космологија), у том простору није било ничег, у суштини простор је био али ништа није постојало.
У делићу секунде све се раширило на област већу од свог нама видљивог универзума.
Значи са обзиром да се сад тај Универзум раширио изван наше могућности виђења исто, а ако нешто не видимо да ли то постоји или не и да ли постоји та граница између постојећег и непостојећег.
American_Psycho
15. januar 2017. u 17.20
Kaže da postoji ono spoznajno u svakome u nas i sve ostalo, (ukljucujuci i naše telo) koje je spoljno i o cemu se može nešto spoznati.
Tamo gde se zavrsava unutrasje spoznajno koje je subjekt pocinje sve spoljno koje je objekt.
Saznajno je ono sto saznaje sve što se može saznati ali o njemu ne možemo ništa znati, ni da li je u jednini, ni da li je u mnozini. Spoznajno ne može bas ništa spoznati o samom sebi...zato tamo gde se zavrsava subjekt pocinje objekt i obrnuto.
Objekt podleze svim zakonima materije vremena i prostora ali ne može postojati bez subjekta jer se u njemu realizuje...kao sto ni subjekt ne može postojati bez objekta...prestanak postojanja jednog znaci prestanak postojanja i drugog...itd...itd...itd.
Ipak je on napisao celu knjigu da bi ja sad u par reci mogao sve da ti prepricam...jer kod njega nema fantaziranja i praznih fraza.

CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 17.29
Он изричито каже да не постоји та граница.
То је преузео од Ничеа, који је говорио о постављању границе.
Ако би поставио зид у лавиринту, кад миш дође до њега он би4498 се окренуо, док би човек тражио начин да га прескочи.
Значи човек не признаје границу између спољњег и унутрашњег.
Лама одлази корак даље, и кроз квантну филозофију објашњава да то невидљиво (душа) постоји мада ми нисмо свесни њеног постојања, јер се налази у другом квантном стању.
Оног момента кад постанемо свесни нечега, долази до квантног скока у прво квантно стање које је физичко и које видимо.
Као што рекох, наука је напредовала и многе ствари које пре пар стотина година нису биле објашњиве, данас јесу.
American_Psycho
15. januar 2017. u 17.32
Ja ti lepo napisah da tamo gde pocinje jedno prestaje drugo a ti i dalje svoje tra la la.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 17.35
Јел то твоје лично мишљење или Шопенхауерово?
Значи то је граница, али он каже да граница не постоји.
American_Psycho
15. januar 2017. u 17.43
Ne, to on kaže a ja se slazem sa tim.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 17.47
ОК, ако немаш ништа против постави ми где он каже да постоји граница.
Можда нешто нисам разумео, или сам промашио.
Шопенхауер је миљеник енвајароменталиста, који су прихватили његов став о важности свега осталог на овом свету, а не само човека.
То је у реду, али ово је форум религија а не природа.
American_Psycho
15. januar 2017. u 17.53
Nemam ništa na srpskom, moraces da se snadjes sam.
On to kaže na samom početku, u prva dva poglavlja.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 18.09
Постави на енглеском, нема проблема.
American_Psycho
15. januar 2017. u 18.10
Na francuskom samo...hoćeš?
luxati
(klavir stimer)
15. januar 2017. u 18.10
sajko, nemoj samo da pomislis da steva vlada nekom od tih oblasti koje pominje. to su sve novinski clanci pomesani sa mambo dzambo dipaka copre..cist blef..dovatio te zato što si svez..

ako budemo bezali iz logora drzi se mene i kuma, steva i cartensius će da se mole imaginarnim stvorenjima da ih ne ubace u loziste..
American_Psycho
15. januar 2017. u 18.22
Luxi svi ste vi meni dragi, bez vas nema ovog foruma. Svaki od vas me podseca na jedan deo mog zivota...zato i jesam tu da sa vama podelim neke reci.Nema nikakve potrebe za strah, svi ćemo mi zajedno pobeci, kao sto smo i dosli.

Stevo evo ti, stavi na automatskog prevodioca:

2. [OBJET ET SUJET ; ILS SE CONDITIONNENT MUTUELLEMENT ; LE PRINCIPE DE RAISON]
Ce qui connaît tout le reste, sans être soi-même connu, c’est le sujet. Le sujet est, par suite, le substratum du monde, la condition invariable, toujours sous-entendue de tout phénomène, de tout objet ; car tout će qui existe, existe seulement pour le sujet. Ce sujet, chacun le trouve en soi, en tant du moins qu’il connaît, non en tant qu’il est objet de connaissance. Notre propre corps lui-même est déjà un objet, et, par suite, mérite le nom de représentation. Il n’est, en effet, qu’un objet parmi d’autres objets, soumis aux mêmes lois que ceux-ci ; c’est seulement un objet immédiat. Comme tout objet d’intuition, il est soumis aux conditions formelles de la pensée, le temps et l’espace, d’où naît la pluralité.
Mais le sujet lui-même, le principe qui connaît sans être connu, ne tombe pas sous ćeš conditions ; car il est toujours supposé implicitement par elles. On ne peut lui appliquer ni la pluralité, ni la catégorie
49 | Le monde comme volonté et comme représentation
Numérisé par Guy Heff - www.schopenhauer.fr
opposée, l’unité. Nous ne connaissons donc jamais le sujet ; c’est lui qui connaît, partout où il y a connaissance.
Le monde, considéré comme représentation, seul point de vue qui nous occupe ići, comprend deux moitiés essentielles, nécessaires et inséparables. La première est l’objet qui a pour forme l’espace, le temps, et par suite la pluralité ; la seconde est le sujet qui échappe à la double loi du temps et de l’espace, étant toujours tout entier et indivisible dans chaque être percevant. Il s’ensuit qu’un seul sujet, plus l’objet, suffirait à constituer le monde considéré comme représentation, aussi complètement que les millions de sujets qui existent ; mais que cet unique sujet percevant disparaisse, et, du même coup, le monde conçu comme représentation disparaît aussi. Ces deux moitiés sont donc inséparables, même dans la pensée ; chacune d’elles n’est réelle et intelligible que par l’autre et pour l’autre ; elles existent et cessent d’exister ensemble. Elles se limitent réciproquement : où commence l’objet, le sujet finit.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 18.34
Не знам Француски али гугл преводилац је превео довољно добро да могу да видим да он каже да те границе нема.

„Ове две половине су нераздвојни, чак помислио; од којих је стваран и разумљив од другог и једни за друге; они постоје и престају да постоје заједно. Они су ограничени реципрочан: гдје се предмет, предмет завршава.”

Ово је оригинал који си поставио

Ces deux moitiés sont donc inséparables, même dans la pensée ; chacune d’elles n’est réelle et intelligible que par l’autre et pour l’autre ; elles existent et cessent d’exister ensemble. Elles se limitent réciproquement : où commence l’objet, le sujet finit.

Значи јасно стоји да су те две половине нераздвојне.
Значи граница не постоји.

Ово је исто твоје:

Ja ti lepo napisah da tamo gde pocinje jedno prestaje drugo a ti i dalje svoje tra la la.

Ово што си ти поставио није исто са оним што он каже.
American_Psycho
15. januar 2017. u 18.41
Stevo...zadnja recenica:

„ où commence l’objet, le sujet finit.”
Prevod
Gde pocinje objekt subjekt zavrsava.

Nemas dobrog prevodioca pa šta onda? Onda si ti u pravu i sve si dobro rekao hehe!
Ne ide se gologuz na bal.

Nadji prevod na srpskom ili idi u biblioteku, mrdni dupe malo, Isus je rekao trazi i naći ćeš.

:)
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 18.59
ОК, значи да по овоме постоји граница између духовног и физичког.
Проблем са тим је да духовно, свест или како већ хоћеш контролише физичко, или материјално стање човековог тела.
Навео сам да по биоцентризму, Ламас каже да су то два квантна стања једног.
Значи да духовни део не напушта друго квантно стање, које ми не можемо да видимо, док је физички део у првом квантном стању које видимо.
Ипак духовни део контролише физички део, мада ми видим једино резултат те контроле, када дође до квантног скока између та два стања.
Шопенхауер, Кант итд, своје ставове базирају на француском материјализму осамнаестог века.
Данас смо то превазишли и зато ти и кажем да погледаш бајоцентризам, који је модерна верзија Шопенхауерове теорије.
Питање је исто да ли је у питању граница (Schranke), или међа (Grenze),бар по Хегелу?
Граница раздваја нешто у простору, док духовни део није у простору и самим тим, ако се укине простор нестаје и граница.
CTEBA
(penzioner)
15. januar 2017. u 19.21
ОК, уживај.
Bazorilo
21. januar 2017. u 11.18
Dekartov ontološki dokaz za postojanje boga, spoznajno-teorijski zasnovan, izvodi se iz naše ideje o bogu. Uzrok te ideje može biti ili u nama ili izvan nas. Ali, kako je bog po Dekartu večna, svemoguća, sveznajuća, beskrajna, nepokretna, nezavisna supstancija, a mi smo samo ograničena bića, koja nijedno od tako velikih svojstava ne posedujemo, jasno je da mi ne možemo biti tvorci i uzrok te naše ideje o bogu. Prema tome njen uzrok je izvan nas, to jest u samom bogu koji nam je tu ideju usadio, a to znači da bog postoji. Dakle, bog je stvorio „protežnu stvar” i „stvar koja misli”. Time je iz naše ideje o bogu, po Dekartu, utvrđena i dokazana njegova egzistencija (Deus cogitatur, ergo est). Dok skolastika i teologija počinju od boga da zaključe i potvrde postojanje stvorenog čoveka, Dekart u skladu sa svojom metodom i samog boga stavlja u pitanje da bi ga tek kasnije „izveo” i počinje od pojedinca, pa iz sebe, iz svog mišljenja i postojanja zaključuje o egzistenciji boga. Prema tome, nije više čovekova egzistencija opravdana egzistencijom boga, već se egzistencija boga opravdava, izvodi i garantuje idejom o njemu. Zato, koliko god da se Dekart trudi da taj red okrene, bog logički ipak dolazi naknadno. Na kraju bog objektivno egzistira izvan čoveka i sveta i sa one strane sveta i biće materijalistički i naučno interpretiran kao jedino i samo naša ideja, misao, slika, imaginarno, nepostojeće, upravo naše subjektivno stanje - antropomorfizam. Sama egzistencija boga je dovoljan razlog da ne možemo da sumnjamo u ono što jasno i razgovetno spoznajemo, jer nam je bog usadio „prirodno svetlo uma” (lumen naturale), kojim se neposredno, intuitivno uveravamo u istinitost i pouzdanost naših osnovnih spoznaja, a sve to proizilazi iz savršenstva i dobrote boga, koji nas kao takav ne može varati.

Bazorilo
21. januar 2017. u 13.04
Fenomenalno otkrice,zato što neko može da zamisli i sargarepu,je dokaz
protiv Dekartovog zakljucka da Bog postoji nezavisno od ljudskog bitisanja.Ljudski zivot nije preduslov za postojanje Boga,jer on postoji nezavisno od bilo kog objekta sa strane.
CTEBA
(penzioner)
22. januar 2017. u 15.45
Оно што је нај интересантније је да док се расправља о Декартовом доказу за постојање Бога, потпуно се занемарује да је он у ствари оснивач новог, модерног хришћанства.
Пре њега све је базирано да смо ми људи сви Божија деца, и да је Бог једини који одлучује.
Декарт је изашао са ставом да је Бог направио човека и дао му разум, не да би сви људи били исти, Божја деца, већ да би човек био тај који размипља и на основу свог резоновања доноси одлуке.
Став који му је донео доста проблема, али који се задржао до данас, и само доказује вредност хришћанства које се прилагођава новим проналажењима, уместо тврдоглавог става да „тако је и никако другачије”.
Сама тврдња о постојању Бога у многоме произилиза из његовог знања физике и математике, и да је на основу тога донео своје закључке о доказу.
У својим медитацијама то је и изнео.

По њему:

Нешто не може да настане из ничега.
Идеја мора да има формалну реалност, као што има објективну реалност.
Значи ако имамо идеју о Богу, онда та идеја има бескрајну објективну реалност.
Човек као појединац не може за дође до такве идеје јер није вечно и перфектно биће. Нема довољно формалног реализма, једино вечно и перфектно биће може да дође до те идеје.
Значи Бог, биће са вечним формалним реализмом, мора да постоји и буде извор људске идеје о Богу.
Биће које је апсолутно перфектно и добро, мора бити благонаклоњено биће.
Значи Бог је благонаклоњен.
Самим тим ако је Бог то перфектно и благонаклоњено биће, Он не би лагао човека нити му дозволио да греши не дајући му могућност да то исправи.

Одговори:

Ја постојим.
Моје постојање мора имати неки разлог.
Разлог може да буде, ја, вечно постојање, родитељи, нешто што ме је створило а што није перфектно, или Бог.
Значи да сам сам себе направио, направио бих себе перфектни, а то нисам и значи нисам творац.
Вечност, ни ово не стоји јер ако сам зависно биће ја могу да постојим само у зависности од других.
Родитељи, тешко јер би то захтевало вечни повратак ка ниже развијеним.
Нешто перфектно не може да настане од нечег што није перфектно.
Логичан одговор је Бог постоји, творац нас и свега осталог.
CTEBA
(penzioner)
22. januar 2017. u 20.17
Тачно али да ли он игде каже да је човек перфектан,
Напротив он и сам каже да је човек творац свега направио би себе перфектним.
У суштини имамо скуп свега и свачега што није перфектно, али чини перфектно јединство, јер другачије не би могло да опстане.
Перфектном човеку не би требало ништа јер је перфектан и самим тим нит му треба храна, ваздух, вода или било шта друго, али овако неперфектан зависи од свега тога, а све од чега зависи човек, зависи од нечег другог.
Као што рекох скуп неперфектног у перфектној слагалици.
Да би тако нешто постало морало је настати од нечег перфектног, јер да је само део ове васионе неперфектноо усклађен са осталим деловима, васиона не би могла да функционише.
Декарт је не само филозоф него и математичар и физичар, његова логика је другачија од логике филозофа базираних на религији, јер све гледа из математичко физичке перспективе.
Пример у Медитацијама медитација 3, узима за пример сунце.
Базирано на човековим чулима, сунце је мала лопта на небу, топла итд, итд.
Са друге стране гледано астрономски, сунце је далеко веће него што нам чула кажу.
Медитације је мала књижица, тридесетак страница, али није је лако разумети.
На самом почетку он каже они који верују разумеће, а оне који не верују, нема сврхе ни покушати убедити.
cartensius
(pisac)
22. januar 2017. u 23.43
„Svi se Dekartovi ”dokazi* mogu vrlo lako oboriti.„

Eminentne naučnike i filozofe neprestano čitam i o njihovim delima
duboko razmišljam. Moja ljubav prema pisanoj reči, naterala me je da
čitam različitu literaturu, posebno filozofiju i sociologiju religije.
Baš bih voleo nešto novo da čujem o gornjem komentaru.
Hvala unapred, Cartensius.”
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 14.20
Ово што си поставио, је рекао бих скраћени коментар на његову књигу медитације, мада уопште не покреће питање које је он поставио.
У својој књизи медитације он износи 6 медитација.
Ово је базирано на књизи:

The Philosophical Works of Descartes (Cambridge
University Press), translated by Elizabeth S. Haldane (1911 edition) .

Meditation I. Of the things which may be brought within the sphere
of the doubtful.

Медитација 1. О стварима које могу да се uvrste u sferu sumwivog

Meditation II Of the Nature of the Human Mind; and that it is more
easily known than the Body.

Медитација 2. О природи људске свести, и да је боље позбата од тела.

Meditation III. Of God: that He exists.

Медитација 3. О Богу, да Он постоји.

Meditation IV. Of the True and the False.

Медитација 4. О истини и заблуди.

Meditation V. Of the essence of material things, and, again, of God,
that He exists.

О суштини материјалних ствари, а опет о Богу да Он постоји.

Meditation VI. Of the Existence of Material Things, and of the real
distinction between the Soul and Body of Man.

Медитација 6. О постојању материјалних ствари, и о правој разлици између Душе и Тела човека.

У предговору између осталог он каже:

Nevertheless, whatever certainty and evidence I find in my
reasons, I cannot persuade myself that all the world is capable of
understanding them. Still, just as in Geometry there are many
demonstrations that have been left to us by Archimedes, by Apollonius,
by Pappus, and others, which are accepted by everyone as perfectly
certain and evident (because they clearly contain nothing which,
considered by itself, is not very easy to understand, and as all through
that which follows has an exact connection with, and dependence on
that which precedes), nevertheless, because they are somewhat lengthy,
and demand a mind wholly devoted tot heir consideration, they are only
taken in and understood by a very limited number of persons.

Укратко прави паралелу са геометријом, где су многе ствари пренете нама, на основу размишљања Аристотела, Аполониуса, Папуса и других, и што сви безусловно прихватају као апсолутно тачно иако само мали број њих разуме шта они кажу.

У суштини то говори и за своје меитације.
Сад ова три примера које си навео су из које медитације (ако и из једне)?
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 15.20
У петој медитацији, он говори о материјалним стварима као и оматематици, троуглу и углвима, шта може да се стави у круг итд, где каже да онкао неперфектан може то да разуме као перфектно само ако је у њему Бог који је перфектан.

And so I very clearly recognize that the certainty and truth of all
knowledge depends alone on the knowledge of the true God, in so much
that, before I knew Him, I could not have a perfect knowledge of any
other thing. And now that I know Him I have the means of acquiring a
perfect knowledge of an infinitude of things, not only of those which
relate to God Himself and other intellectual matters, but also of those
which pertain to corporeal nature in so far as it is the object of pure
mathematics [which have no concern with whether it exists or not].

Нисам сигуран одакле си изнео горе наведене закључке, али из овог пасоса изнад се види да у овој медитацији говори о знању и да оно зависи од Бога, јер без њега он не би могао да има перфектно знање о било чему.
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 15.51
За минус ти не могу рећи, јер ако погледаш, ако напишем добар дан, 100% добијам минус.
Тако да на то и не обраћам пажњу.

Што се тиче превода могуће, књига је на енглеском и онда покушавам да то преведем на Српски и да пронађем реч која би имала одговарајуће значење.
Зато ако је погрешан превод извињавам се али то не могу да избегнем увек, јер није лако нешто превести са језика на језик а да има смисла и задржи оригинално значење.

Мада није битно, исправио си ме.
Него ако немаш ништа против, да ли можеш да будеш више прецизан са овим што си поставио.
У овој књизи пета медитација има око 6 страница и баш сам опет гледао али не могу да пронађем то што си поставио.
Значи у ком делу медитација то стоји?
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 16.03
ОК Француски је оригинал, па је свакако исправан.
Нисам мислио да ми поставиш директно шта је написано, већ где отприлике, па да погледам код мене.
Као што рекох у петом углавном говори о материјалним стварима изван себе, и како може да их разуме без помоћи Бога.
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 16.17
Хвала, мислим да би било интересантно да видимо да ли се француска и енглеска верзија подударају, и то на дискусији на Српском.
:-)
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 16.41
Као што рекох не разумем Француски, али покушаћу да преведем на енглески, ваљда ће бити довољно разумљиво.
Хвала.
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 17.15
Овај Гугл транслатор је уби Боже.
Ипак мислим да сам пронашао тај део што си издвојио.
Да ли је то део када говори о планини и долини, и да може да замисли коња са крилима и без њих?
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 17.36
Да хвала, сад смо бар на истом.
Мало ћу да прочитам, размислим и поставићу шта мислим о том.
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 18.34
Пасос пре тога каже:
Не могу да замислим Бога без постојања, као што не могу да замислим планину без долине,
Даље додаје да:
То да ја могу да замислим планину и долину, не значи да таква планина и постоји у свету, слично ако ја замислим да Бог постоји, изгледа да то не доказује да Бог постоји, јер моја мисао не може да наметне нужност нечему, и као што ја могу да замислим коња са крилима, иако коњ са крилима не постоји, ја вероватно могу да замислим постојање Бога, иако Бог не постоји.

Али софизам је прикривен у овом приговору, да ја не могу да замислим планину без долине, иако то прати планину и долину које постоје, већ да планина и долина без разлике да ли постоје или не не могу бити раздвојене једно од другог.
Факт је да ја не могу да замислим Бога без постојања, на основу тога постојање је нераздвојно од Њега, и према томе Он постоји, не да моја мисао може да доведе до овога, или наметне потребу за нечим, већ, обрнуто, већ неопходност која лежи сама у себи, на пример, потреба за постојањем Бога ме доводи да мислим на овај начин.
Јер није у мојој моћи да замислим Бога ако не постоји (изузетно савршено Биће уздигнуто до савршенства), иако је у мојој мугућности да замислим коња са или без крила.

Превод можда не баш 100% нај бољи али изволи па исправи ако је нешто погрешно.

Сад ако погледамо шта си поставио, као прво, мало изван контекста, јер ова књига има 33 лист (66 страна) па реченица, две тешко може да да праву слику.

Све једно,
1. Bog postoji jer kao perfektno biće, kada bi mu falilo postojanje ne bi bio perfektan, dakle postoji.

Ово што он каже је ипак мало другачије, колико видим он нема проблемса тимда људска машта може да замисли било шта материјално, али одакле њему могућност да замисли нешто перфектно, ако перфектно не постоји?

Значи одакле нама људима могућност да уопште замислимо да постоји нешто перфектно?

Како уопште постоји могућмост да људи замисле Бога ако га нема?

Негде на почетку књиге је изнео да он постојање бога гледа са филозофске а не са теолошке стране, и самим тим и поставља филозофско питање, како је могуће замислити нешто перфектно, ако перфектно не постоји?
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 20.55
Не знам, покушавам то да пронађем, изгледа да има мало разлике у француској и енглеској верзији, нарочито ако се преведе на Српски.

Мада као што сам рекао, ако се свака реченица гледа појединачно, односно вади се из контекста, може да се представи другачије него што је он мислио.
Колико сам могао да разумем, у петој медитацији, основно питање које он поставља је да ли је могуће да неко ко није перфектан, може да замисли нешто што је перфектно ако перфектно не постоји?
Да би дошао до тога наводи разне примере из материјалног света као и математике.
Пример правоугаоног троугла, где је квадратни корен угла исти са квадратним кореном друга два угла, је типичан пример.
Имамо нешто што на први поглед изгледа немогуће, али је тачно.
Значи питање је просто, да ли је могуће замислити нешто перфектно, ако перфектно не постоји?
Ако немаш ништа против, изволи и одговори.
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 22.13
На самом почетку књиге, у предговору, Дакарт јасно каже да постојање Бога, може да објасни само филозофски а не теолошки.
Зато и поставља тај филозофски приступ.
Кажеш да човек не може да замисли нешто што је потпуно перфектно, претпостављам да мислиш да нешто перфектно не постоји, мада то није тачно.
Само наше постојање је доказ перфекног баланса свега знаног и незнаног.
Да васиона није перфектна, не би могла да постоји.
Погледај само живот човека као бића на земљи.
Све мора да буде у перфектној хармонији да би постојали.
Једна грешка и све би нестало.
Земља мора да буде на одређеној удаљености од сунца, иначе би била пре врућа или прехладна.
Гравитација мора да буде тачно оваква или би одлетели или би нас спљоштила.
Живот зависи од сунчевих зрака, али они би нас спржили без магнетног поља.
Да би постојало магнетно поље потребно је да у средишту земље буде лава са растопљеним гвожђем која се креће и тако ствара магнетно поље.
Ваздух морада буде баш у оваквој пропорцији да би имао довољно кисеоника за нас и животиње, али и угљендиоксида за биљке.
И да даље не набрајам ако би се само једна од ових ствари изменула живот би био немогућ.
Другим речима да би живели потребна нам је та перфектно балансована средина.
Сад да би могла да се створи перфектно балансована средина, а ако се то гледа у оквиру васионе, немогуће је да настане од нечег неперфектног.
Логичан закључак је да је све створено од нечега перфектног, и самим тим ако постоји овај перфектан васионски баланс постоји и перфектно, Бог.
Мање више оно што нам Декарт каже.
CTEBA
(penzioner)
23. januar 2017. u 23.10
Ја нисам рекао да је ишта перфектно осим да је потребан апсолутно перфектан балас свега да би могло да постоји.
Без тог перфектног баланса са обзиром да је све остало неперфектно настао би ошти хаос у васиони.
Планете и звезде би летеле на све стране, сударале се и био би свеопшти хаос, у коме ништа не би могло да постоји.
И са овим перфектним балансом видимо да долази до проблема јер је све састављено од неперфектног, и једна ситница изазива хаос.
Ако погледаш васиону, постоји перфектан баланс међу галаксијама, које имају перфектан баланс унутар њих, системе, који опет имају перфектан баланс у сазвежђу.
У нашем сазвежђу свака планета је перфектно балансована према маси сунца и удаљености, као и брзини којом се креће да одржава константну раздаљину и омогућава живот.
Ствар је у томе, да перфекатн баланс на овако великој скали није могуће остварити од стране нечег/неког ко и сам није перфектан.
 Komentar Zapamti ovu temu!

Looking for Oil Diffuser Necklace?
.