Evo da počnem prva.

Ne volim kad sedim negde što jednim imoenom potpada pod „ugostiteljski objekat” i kada neko svojim ponašanjem narušava harmoničnost mesta u kome se nalazi mnogo ljudi kao recimo nevaspitana deca sa svojim glasnim video igricama.

Iritira me i kada prestane da se proizvodi neki kozmetički proizvod na koji sam se navikla i koji godinama koristim, pogotovu ako je best seller. To stvarno ne razumem i onda kao odgovor predjem na drugi brend.

Jao jeste, i zviždanje iritira, isto kao i kad neko mljacka ili priča s punim ustima...;)

Ne volim vozače koji preterano trube u gradskom saobraćaju...;)

Kako mogu da te ne nerviraju oni ponavljajući zvuci raznih frekvencija koje proizvode igrice, pa još ako ima više dece od koje je svako na svom uredjaju, tačno da poludiš...;)

Prošle nedelje je u jedan omanji kafe ušla grupa od nekih 10 kineza, od toga 5oro dece, koji su se samo razmileli po stolovima i izvukli njihove gadžete. Odrasli nisu bili ništa bolji jer su preglasno razgovarali pa se još i dovikivali sa tom decom. Haos...;)

Inače od jutros me iritira software update (or upgrade) koji već danima odlažem i koji je počeo da mi usporava kompjuter.

Iz mog iskustva to su ti kinezi i koreanci. Tako su nevaspitani da je to čudo jedno, a osim toga su agresivni, štrokavi, you name it.

Za razliku od njih japanci su sasvim druga krajnost. Fin narod,ljubazan i predusretljiv, a bogami čini mi se i najpošteniji na kugli zemaljskoj. U kafeu ladno možeš da ustaneš od stola i ostaviš sve živo, od tašne do kompjutera, niko neće da pipne. Aj čik uradi to negde drugo, uključujući i kod nas, nestalo bi u vidu lastinog repa...;)
Tajlandjani su mirni ali su mi nekako potpuno strani, ko da nismo sa iste planete.

..a da ti ne pričam kako voze i to što je pešacima zeleno, njima ništa ne znači. Jedna kučketina u nekom BMW-u samo što mi nije noge polomila. Zakočila je na 20 cm i još kao gleda negde sa strane, slaže face, verovatno je očekivala da ću da se bacim u travnjak samo da joj se sklonim s puta pa kad je videla da od toga nema ništa, morala je da ukoči.

Već u Tokiju su kinezi počeli da mi idu na živce sa naletanjem i guranjem po prodavnicama. Vidi me i ide na mene kao da sam vazduh, očekuje da se sklonim. Kakav ološ...fuj

Wow! 20 sekundi, baš ga preteraše. A zakašnjenje je verovatno jer je neki stranac zaboravio blagovremeno da se spremi za izlazak iz voza.

Mene je ostavilo bez texta kada su se penzionisani inženjeri Fukošime, vratili na posao da zamene svoje mlade kolege da se ne zrače i izlažu životnoj opasnosti, jer je, prema njihovim rečima, Fukošima njihova odgovornost bez obzira što su u penziji.

Ostavilo me je bez texta i to što su posle cunamija, kuće koje su imale snabdevanje vodom, stavljale to obaveštenje u prozor, pozivajući sve kojima treba voda da dodju i da se posluže.

Takva solidarnost je nadljudska. Kod nas bi verovatno tu vodu naplaćivali.

Sećam se takođe da je Jakuza bila prva na mestu nesreće i da je prva uspela da organizuje pomoć. Isn't that amazing!

Japanska religija je Šinto i ona nema nikakvu doktrinu već jednostavno verovanje u mnogo bogova i u spirits. Iz straha da se Hrišćanstvo ne proširi i na njihova ostrva, 1600 je tadašnji Emperor zatvorio granice i ta izolacija je trajala sve do do 1900 kada su shvatili da zaostaju za ostalim svetom. Something had to be done and after a very careful consideration odlučili su da pošalju svoje izaslanike/ studente u dve zemlje, Nemačku i Englesku da posmatraju na koji način su im organizovana društva i da ta znanja donesu u Japan. Tako je recimo došlo do jakog engleskog uticaja na njihovo školstvo gde deca i dan danas nose blejzere kao deo uniforme, a i nemačkog uticaja u drugim sferama pa je tako došlo i do prihvatanja fašizma.

Što se njih kao potrošačkog društva tiče, oni su neverovatan mix njihovog tradicionalnog i uvezenog zapadnog gde su ta dva zauvek razdvojena. Recimo, po mom dobrom starom običaju morala sam da dokupim kofere i u prodavnici, u kojima su izuzetno uslužni, mi je tačno bilo objašnjeno sve šta je na ponudi što se otprilike svelo na nemačke, skandinavske, japanse made in China i japanske made in Japan gde su ovi drugi skuplji. Tako je i sa drugim što nude. Uvek kažu i zemlju porekla pa tako imaju belgian waffles Manneken, italijansku pastu i picu, španski tapas, frasncusku patiseriju i td, a sve što su „uvezli” prave do perfekcije. U japanskom italijanskom restoranu ćeš uvek dobiti perfektno skuvanu pastu dok kod rođenog italijana se često desi da ima varijacija, pa je ona jednom al dente, jednom prekuvana, da ima razlike u količini sosa i sl. Jedino što mnogo slade i sole, tu su kao Srbija...;)

Kraj u kome smo mi bili se zove Ginza i tu nisi mogao da vidiš neurednog ili nekoga ko odskače bojama. Svi izgledaju kao da su sad izašli iz Uniqlo-a, i svi se kreću istim tempom, niko ne žuri i niko ne ide sporo, niti naleće na druge. Treba videti kako izgleda kad prelaze zebru. Posmatrajući sa prvog sprata izloga jednog kafića koji se nalazi baš na raskrsnici sve široke ulice, izgledali su kao češalj koji prolazi kroz kosu.

Iznenadilo me je i to što oni uopšte nisu tako hi-tech society kako sam ih zamišljala. Mnogi restorani i kafei primaju samo keš a kreditna kartica je na mnogim mestima, još uvek na potpis. Treba da im vidiš taxije sa sve zavesicama, koji ti otvaraju i vozače u belim rukavicama, a automobili koje voze su modeli koji su barem 30 godina stari ako ne i više, ali se vrata otvaraju i zatvaraju pritiskom na dugme, nema treskanja i cimanja, i što me je ostavilo bez texta je to da smo stigli do odredišta ali je ulica bila zatvorena pa i ako smo videli zgradu na nekih 10-tak metara, nismo mogli da pridjemo ulazu. Vozač je isključio taksimetar i okolnim ulicama nas ipak dovezao do vrata, uz osmeh i po koju japansku reč koju nisam razumela ali ipak znam da je bila lepa.

Sve u svemu, među njima sam se divno osećala i jedva čekam da ponovo idem.

Što nam nema Gioconde, slomila nokat i otišla...;)

Sreća pa nema Gioconde, inače bi joj se sad srce slomilo!

l usput budi rečeno, nokti mogu da budu kratki ili dugački, ne veliki ili mali...;)

Englezi su to utrčavanje i istrčavanje rešili tako što se ulazi samo na prednja vrata, kod vozača, gde se ujedno očitavaju i karte. Možda bi mogao da napišeš predlog gradskom saobraćajnom...;)

E što su bezobrazni kad tako razvuku link na kraju da ne može da se otvori, uopšte ne znam šta im to znači!

Te što razgovaraju uvek možeš uljudno da požuriš. Jednostavno kaži da se izvinjavaš što ih prekidaš ali da si stvarno u žurbi jer si loše parkiran, sitna deca te čekaju kod kuće ili već nešto te prirode.

Treba izbegavati nerviranje.

Ja ne volim ljude koji se prave ludi pa pokušavaju da se ubace u red koji se otegne, i da se ja zbog toga ne bih nervirala uvek ih vratim na kraj pa neka se oni nerviraju što im nije uspelo.

Možda imaju iskustvo.
U svakom slučaju jedno je dobiti posao a druo je zadržati ga.

(i tu reagujem, a kasnije me olajavaju)
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Kad si spomenula olajavanje, hoću da kažem da sam tu potpuno ravnodušna, čak do te mere da ono uopšte ne dopire do mene.
Ne znam kad se i kako to desilo, i kad sam to prerasla, da tako kaćem, jer se sećam da sam kao mladja drugačije reagovala. Možda su u pitanju godine, ko bi ga znao