Prošle nedelje sam srela u samoposluzi jednu bakicu, tip-top sređenu
Kosa proseda, lepa frizura, maskara na očima uz blago ljubičastu boju senke koja joj se odlično slagala sa bojom očiju. Usne su joj bile boje maline, nenametljivo i lepo našminkane.
Obučena u sivi kostim sa žutom ešarpom. Izgledala je prelepo u svojim godinama,po licu bih rekla možda 85, ne znam.
Kada je pokušala da dohvati nešto na visokoj polici, priskočila sam joj u pomoć i tako smo započele konverzaciju.Odmah me je pitala odakle sam, jer samo evropljani su pažljivi i uslužni prema starim ljudima.
Idem sa njom kroz celu samoposlugu i uvek me moli da joj dodajem nešto što ne može da dohvati. Priča mi o sebi.
Sama je, umro joj je muž, deca otišla, prijatelji pomrli.
-Svi su bili stariji od mene-kaže.
Pita me šta ja radim? Pričam joj o sebi. Opet sledeće police i molba da dohvatim jer ona ne može. Ona je bila profesor matematike i fizike. Već dugo je u penziji.
Šetamo tako kroz samoposlugu, već drugi krug.
Kažem joj da jako lepo izgleda, da sam fascinirana njenom elegancijom i samom pojavom.
Kaže da joj je samo to ostalo da sebe tera da bude ono što je nekad bila. Bolje se oseća. Dolazimo do kase. Ja se uopšte ne sećam zbog čega sam došla i šta mi je trebalo. Ona me pita da se vratimo, da sve stvari iz kolica vratimo na svoja mesta jer nema smisla da zaposlenima pravi problem. Neprijatno joj je. Zašto?
-Zato draga jer mi ništa od toga ne treba. Ovo mi je izlazak u društvo, u socijalno okruženje, da znam da sam živa i da sebe nateram da se doteram zbog izlaska. Razumeš?
Razumem. Stvari iz kolica ću ja vratiti, nema problema.
Ali Mrs.H. ako vam treba bilo kakva pomoć, ako vam treba neko da pričate ili makar za kolica u samoposluzi, pozovite me. Tu na karici imate moj H fon.
-Hoću dušo,ulepšala si mi dan.

I vi meni Mrs H.