Moram ovo da vam prepricam: zvali smo Ambasadu u Berlinu i pricali sa konzulom gosp. Lidijom koja nam je jasno i glasno rekla da zato što dete već ima biometrijski pasos ne treba ni izvod iz knjige rođenih niti državljanstvo. Nju smo morali da zovemo jer se u Minhenu i Studgartu niko ne javlja nikada, ali nikada u radno vreme koje im piše na sajtu.
Nismo bili lenji pa smo pisali i MUP-u Beograd. Oni inače jako ljubazno i relativno brzo odgovaraju na emailove. Poslali su nam i oni odgovor da zaista ne treba ni uverenje o državljanstvu niti izvod ako dete već ima biometrijski pasos.
Ovako „naoruzani” smo otisli u Konzulat u Studgartu da im predstavimo slučaj. Staaaaa? Kako se usudjujete da dodjete ovde bez „svetog” izvoda iz knjige rođenih i uverenja o državljanstvu ne starijih od 6 meseci?!?! Brisi napolje!!! (figurativno).
Tvrdoglavost nam je jaka strana tako da smo izvadili sve dokaze i brojeve telefona i posle peripetije od još sat vremena gde je gore pomenuta jako ljubazna i profesionalna konzulka iz Berlina zdusno pomogla (ženu ne poznajemo uopste, nego smo je slučajno ulovili na telefon), doslo se do zakljucka!!! Celokupno osoblje Konzulata u Studgartu sokirano!!! Ne trebaju dve gorepomenute potvrde ako već imate biometrijski pasos.
Naravno da ocekujemo još problema kada odemo tamo sledeće nedelje sa maleckim, o tome u sledećem broju. Ali sad hladno mozete da odete u konzulat i kazete : Ja znam da ti papiri ne trebaju, secate se onih uzasno nasrtljivih roditelja koji su doveli ono detence od 3 godine i docepali se novog pasosa?

Pasos, part III
Uranili smo, nije da nismo, ali ne na samo otvaranje konzulata. Zatekli nedefinisan broj ljudi ispred sebe, nedefinisan zato što su za svaki „slučaj” za svakog dosli bar po dvoje, troje.
Konzulat, cekaonica i sve oko toga je kulturni sok, namestaj je kao iz penzionerskog doma, sala za tombolu i ubeđena sam da su ga doneli iz ex Jugoslavije, nema sanse da čak i u Nemackoj, skoro pa operisanoj od ukusa onako nešto možeš da kupis. Dobro, država je siromasna, tako da nema šta da se zalim. Ali brate prljavo, praljavo…
Da ne dužim, prvo na salter da das pare pa onda cekanje, cekanje, cekanje… Cekali smo od pola devet do pola tri sa detetom od dve ipo godine, ni traga od pomisli da se mala deca puste napred (male dece je tog dana bilo ukupno 3, od toga jedna bas mala beba; i oni su cekali ali su malo pre od nas zavrsili). Negde oko 12 sam otisla unutra spremna da se svadjam; ukupno su 3 osobe uspeli da slikaju za 3 sata!!! Rekli su mi da nisu ni trenutka stali i da nisu imali ni pauzu za dorucak?!?! Alo!!!! Pauzu za dorucak?! I da cekamo dok nas ne prozovu. Klinac nam je totalno poludeo u tom cekanju, gladan, upiskan, nervozan. Nekako preziveli do tih pola tri kad su nas uveli unutra. Čitav posao oko slikanja i uzimanja podataka je trajao 10 minuta, sa malim detetom koje je trebalo pravilno da se namesti za sliku?!?! I nismo dali ni uverenje o državljanstvu niti izvod iz knjige rođenih ne stariji od 6 meseci, jer zakon kaže da kada jednom imate biometrijski pasos ove dokumente ne trebate vise da prilazete. To su nam uzeli u obzir jer smo se prošli put sat vremena raspravljali. Ono sto moram reci je da iako je sve to predvidjeno zakonom, softver koji imaju pravi probleme ako ne date izvod i uverenje o državljanstvu, to izgleda nije krivica zaposlenih konzulata. Tako da smo ipak morali da izvucemo stare izvode i uvrerenja o državljanstvu, tek da prevarimo softver. Preziveli i izasli totalno iscrpljeni, malecki nije mogao vise ni da place.
Ne znam koliko tačno ima osoblja konzulat u Studgartu, ono sto sam prebrojala tog dana je 5 prisutnih. Za 6 sati su uspeli da obrade 8 slučajeva produzenja ili trazenja novog pasosa. Organizacija očajna, price beskonacne. Ako se kako kažu, ubijaju od posla, onda srećno im bilo i nedaj boze da im postavi neko dnevnu normu.
A narod koji je bio prisutan, još jači utisak. Da neko neobavesten udje sa strane, mislio bi da su Srbi 90% cigani sa siptarskim imenima. Čula sam 2 i ponavljam 2 srpska prezimena na „vic” čitav taj dan. Ne vredjam nikoga, ali kako su brate oni dobili državljanstvo Srbije, tek svaki peti je natucao nešto srpski?!?! Na kraju je dosao jedan sa bradom do pojasa i sesirom na glavi, buljukom dece i zenom totalno uvijenom u marame, ni govora da pricaju srpski. Multikulturalizam na veliko, sve samo Srbi a niko srpski ni da bekne. Ko su svi ti ljudi, odakle su i kako to da su državljani Srbije?
Gde vi ostali uopste menjate i produzavate svoje pasose, pogotovu decije koji se moraju menjati svake dve godine?