Može da bude tema o celoj seriji, naravno, ali inspiracija za pisanje je ipak nadosla nakon gedanja treceg dela, Povratak. Da bih bila spremna za ovaj važan poduhvat, prethodno sam ponovo odgledala dve stare serije i shvatila jedno: Linc je bio 20 godina ispred nas tih dalekih devedesetih. Nakon gledanja i treceg ciklusa, vidim da je to i sad slučaj.

Ona je kazala, davne 1994 godine, najdivnijem coveku na planeti: „vidimo se za 25 godina... a do tad... cvrc”.
On je ostao blokiran u misterioznoj crnoj lozi ceo cevrt veka, dok je njegov zli dvojnik zario i palio Amerikom, a da mi o tome ništa nismo znali... a možda i decu pravio.
Da li smo mu verovali da ćemo se opet videti? Ja nisam. TP je ostao kao znak i referenca nekog drugog vremena, i možda neke male revolucije u svetu televizijskih serija, solja demn gud kafe je uvek izazivala osmeh na licu i podsecanje na drage likeove iz serije, a misteriozni svet sova i BOB-a izazivao neku neuhvatljivu i neobjasnjivu jezu. TP je ostao da živi.

Dejvid Linc je imao četvrt veka na raspolaganju da smisli kako da ne za*ebe stvar i da ne upropasti kult koji je stvoren. Uspelo mu je da izrezira svih 18 epizoda i time celokupnom ostvarenju da definitivni, linchovski ton.

Da ga opisujem pompezno, kao dosad nevidjeno remek-delo, kao dusu preslikanu na TV ekran punu mracne ceznje, punu snova, strahova, ljubavi? Kao nedosanjano? Dozivljeno, pa prepricano? Zamišljeno pa naslikano? Ili da ga opisem kao dosad nevidjeno, strahovito nasilje nad dusom i telom, najstravicniji krik u noći najdublji teror od praiskonskog zla, ili naprosto strah od ljudi? Strah od nepoznatog i od poznatog, pomesano i zapetljano, neotpetljivo? Ili možda kao lincovsku igrariju, kao sto on to ume, sa svojom publikom, gde nam baci kosku pa je glodjemo narednih 20 godina, ne usudjujuci se da priznamo nikom, ni sebi, da nismo shvatili ama bas ništa, iako nam se sve vreme čini da totalno razumemo sve?
Mogu da nabrojim taksativno sve ono sto ovu seriju čini velikom i vaznom bez obzira na nivo razumevanja svega što se dogodilo koji smo uspeli da dostignemo:
Sugestivna muzika, koja je još bolje uradjena od prve serije, a to je već teško dostici. Predivna oniricna atmosfera, Roadhouse u pola deset, stari i novi likovi u sumaglici... muzika, i uopste zvuk tokom svih scena, je dostigla nivo savrsenstva.
Epizoda br. 8. Tehnicki, omaz nemackom ekspresionizmu, koji lepotom izraza ostavlja doslovno bez daha. Sadrzajno, epizoda moza da bude olako protumacena kao opis izvora zla u nama. Meni lično je vise izgledala kao KULMINACIJA zla u nama, ono sto izbije na povrsinu i nakon čega smo svesni. Ja naravno nemam nameru da opisujem epizode, samo pišem o svojim osecajima i utiscima nakon gledanja.
A moji osecaji su takvi da se osecam bogatijom i srećnijom, iako stvarno polovinu nisam razumela, ovde bi Kecman cucnuo samo tako sa svojim analizama, no bez obzira na ono sto svojom svescu nisam uspela da povezem i elaboriram, znam da je negde unutra, nešto ostalo da zrije i da će kad-tad doneti plodove. Takav je Dejvid, on jednostavno ostaje.
Fotografija... prakticno svaki kadar je zasluzio da ostane zamrznut za vjeki vjekov, toliko je lepo. Ne govorim o specijalnim efektima, Dejvid ocigledno ne daje ni pet para za to, on napravi „puffff” a mi znamo da je nečeg nestalo. On racuna na naše razumevanje i nema potrebu za specijalnim efektima. Napeto Cooperovo lice, na kojem čitamo sijaset osecaja i misli, na barsunastoj crvenoj pozadini. To je slika. TO ostaje. To je efekat specijalniji od svakog CGI.
San koji je poceo pre 25 godina u sobi 315 u hotelskoj sobi negde u zabiti severne Amerike i nastavio se preko svih granica, zemaljskih i nadzemaljskih, prirodnih i natprirodnih, fizickih i metafizickih, uvek negde na razmeđu dobra i zla, svesnog i podsvesnog, zagonetnog i romanticnog, nistavila i zivota. Tehnicki i emotivno, u svom celokupnom ciklusu, najvaznija serija svih vremena.