Polazimo od socioloske pretpostavke da je svakom organizmu potreban sistem, te tako, organizmu zvanom covecanstvo neophodan je sistem koji će da podržava i održava njegovu organizaciju. Jer bez organizacije, svaki sistem tezi ka distopiji. To smo ucili, toliko znamo. Malo je teze ostvariti u praksi jednu funcionalnu organizaciju sistema, kontrolisanu svescu, a ne prirodnim pojavama. Na ovu pretpostavku dalje se nadgradjuje humor, strah, masta i naravno, last but least, pitanje ljubavi.

Reziser je Grk, sto garantuje svez i neuobicajen pristup temi, a jezik i glumci su engleski, sto opet omogućava siru distribuciju. Svejedno, film je poprilično u nishi, možda bas zato što kroz uvrnuti humor udara direkt u jajca.
Ako je neko propustio da proprati, radi se o drustvu u kom je zabranjeno biti samac. Takav jedan zlosretnik biva prakticno getoizovan u specificnu strukturu nalik bolnici, u kojoj ima oko mesec i po dana vremena da sebi nadje srodnu dusu. U suprotnom, biće pretvoren u zivotinju po svom izboru.
Ko bi drugi glumio glavnu ulogu u ovako blesavom filmu, nego Colin Farell. Jadnicka ostavlja žena zbog drugog tipa, i, za razliku od stvarnog sveta, ovde je samac taj koji izvlaci deblji kraj. Momentalno biva izopsten iz drustva.
Nasavsi se dakle u ustanovi za pronalazenje drugog partnera, posle kratkog vremena shvata da je sve ili crno ili belo, da nema poluresenja, da nema kompromisa, da nema ustupaka. Zivopisno umotan u aspurdan humor, skoro komican, ovaj neobični film nudi dublju analizu celokupnog ljudskog zivota, covekovih stremljenja, ciljeva i svrhe. Kako u sve ono sto moramo ili treba da postignemo u zivotu, dok nam sat (bioloski, kao i onaj na zidu) polagano kucka, uklopimo eventualno i ljubav? Kako se ona definise? Kako se afiniteti između dvoje ljudi mere? U filmu je neophodno imati neke sličnosti sa osobom koju odaberes za partnera. Na tim sličnostima se bazira teza o uspesnoj vezi. Dvoje recimo mogu da budu copavi, kratkovidi ili da krvare iz nosa. To je već sasvim dovoljno da ne budes sam. Da ne postanes zivotinja.
I, ma koliko se trudili da verujemo da je veza između dvoje ljudi cista hemija, da je ljubav cista i prozracna i savrsena, film bezobrazno navodi na tezu da je sve to samo hipokrizija i da je veza, beg od usamljenosti, cista, najcistija sebičnost. Šta će biti od našeg Jastoga? Da li je ono sto ga je vodilo ljubav ili ne? Ostavljeno nam je da se pitamo.