prošle subote sam bila u sopingu. na pola sopinga pade kisa (as usual).
Divno, pomislim ja, sad imam izgovor da odem na kofi. Sednem za bar u najboljem mestu, a imaju I dobru kofi.

Sve super.
Sedne pored mene covek I naruci pivo. I on se sklonio of kise. I još neke dve, nejasno je da li su trandze ili lezbe (barem meni nejasno).

Te dve se brzo sklone, ja pocenam da pricam s covekom.
Covek piše knjugu.

U jeeeeee, kažem ja, šta ovo ima da znaci, pogledao me Bog, evo jedan koji nešto radi. O cemu je knjiga? Knjiga je niz prica o musko-zenskim odnosima. Skecevi iz zivota, ali preradjeno za knjigu.

Tu sam ispala paglu, moram da priznam, usla sam u pricu dalje.

Dalje je imao niz opazanja o musko-zenskim odnosima, o tome kako su muskarci bolje placeni (a misli da nije fer), o tome kako su banke u nepravedno boljem polozaju u odnosu na preduzetnike.

Ja se I dalje primam ko penzija, još malo pa sam pomislila, vidi ovaj I razmišlja.

Onda ja pitam: „Ko će da ti izda knjugu, imaš li kontakt u nekoj izdavackoj kuci?”.
Imam kaže on. Imam prijatelja. Super kažem ja, je li prijatelj vlasnik izdavacke kuce, hoće li on da ti izda knjugu?

I tu se srusi kula od papira, all of a sudden, ne kapiram zašto, ali se srusi. Vozao me pola sata, ali je bio nepripremljen da odgovori ko će da izda knjigu.

Ne prijatelj nije gazda, on neće da izda knjigu. Ko će da je izda? Ovde nastane zevanje ko iz voca o Muji I ribi.

Epilog: Walter naucio da mora da proširi pricu prakticnim detaljima okolo.
Pata naucila (ili misli da je naucila) da se ne prima na svakave baljezgarije.

kao I uvek, sve vas voli paki.

otpozdrav, Srbo.