Perfect sense (2011)
Na mlijecnom putu (2016)

Na stranu premisa da Eva Grin glumi sisama i to joj je ceo zivot sasvim dovoljno da ima status odlične glumice, te tako i ovde ona velikodusno izlaze pogledu svoje, za maksimalnu ocenu za umjetnicki dojam, bajne grudi, i ne samo to, već u kombinaciji sa odličnim Juanom Mek Gregorom, glumcem možda pomalo potcenjenim, ali zbiljna odličnim u svakoj ulozi, u svakom zadatku koji reziser bilo kog kalibra može da mu postavi, njena i njegova hemija tako divno funkcionisu, da se odmah zainteresujemo za film, bila ona gola ili ne.
Cudnovata bolest, galopirajucom epidemijom zahvata ceo svet. Ljudi postepeno gube svoja čula. Prvo miris, pa ukus, pa sluh... napetost raste, a sa njom nada. Dok Eva i Juan u celoj toj tragicnoj i neverovatnoj situaciji, upravo culima i njihovim nedostatkom, prakticno napipavaju put jedno do drugog...
Ne mogu da kažem da je film vrhunski, jer je daleko od toga. Dobro je, međutim, uradjen, i tera na razmišljanje, ako ništa, u narednih 5 minuta. A svaki film nakon kojeg ostanes onako, zamišljen, nesiguran, s nedorecenim pitanjem na usnama, vredi da se pogleda.

Stvarno sasvim slučajno, desilo se da neposredno posle ovog gornjeg, pogledam film koji mu je potpuna antiteza.
Distopijski film koji ostavlja nadu
Vs.
Utopijski film koji istu sahranjuje.

Emir je dosledan sebi, veran svojoj ideji. Možda će mnogi kriticari da naprave kiselu facu, evo opet onoga koji se beskrajno ponavlja i pravi spomenike samom sebi.
Nije tako. Jer njegov najnoviji film nije ponavljanje. Omaz Domu za vesanje jeste, utoliko sto i ovde imamo jednu cistu ljubav u jednom prljavom svetu. U kojem su ljudi bez duse, a zivotinje s dusom. U kojem je rat povod raskalasnom i ludom veselju, a mir vreme smrti i patnje. U kojem je lepota pozornica za strahotu. U kojem je zavet preduslov za smrt. U kojem ljubav ne može pobediti, jer je pravda slepa, jer je zivot niz slučajnosti, jer je covek malouman u odnosu na velicanstvenu inteligenciju prirode. Ništa drugo coveku ne ostaje, nego da sagradi kameni grob svemu onome sto je bilo lepo i sto je zbog toga otislo na žrtvenik. Ovde se više ne prica o zemlji koje nema, nego o coveku kojeg nema.
Dok je gornji film fantazmagoricna pretpostavka o gubljenju čula, dotle je ovaj potonji jedno bombardovanje istih, prvo nam napada sluh, pa vid, velicanstvenom fotografijom kakva se dosad nije videla kod Emira, pa miris i ukus dok se probijamo kroz garez i krv, sve dok nam ne stisne srce toliko da izgubimo pojam o svetu.