A Man Called Ove

http://www.imdb.com/title/tt4080728/

Nemam reći da vam opisem kako je divan ovaj film. Samo gledajte i uzivajte.

Cist slučaj da sam u dva dana naletela na dva filma koji se pomalo osvrcu na depresiju: zensku (Julieta, Almodovar) i musku (Ove, Hannesa Holma).
Almodovar je bled i neubedljiv, film je nezacinjena stereotipna supa, a on potpuno bez inspiracije. Pristup zenskoj depresiji je tipizovan, žena se povlaci u cutanje i samocu i ostavlja brdo neresenih i neresivih problema. Srećom po nas, film nije zivot, pa i Julieta na kraju ima realnu nadu u hepi end, a nama kako bude.
Mi lukavo resavamo da gledamo nešto severnije, čula sam za ovaj svedski naslov, te, iako malo unapred nespremna da trpim matoro dzangrizavo zakeralo kojem sve zivo smeta, njegov blistavi duh kojim se sasvim prirodno namece meni kao gledaocu, dok po ekranu maltretira komsije, već u prvih 15 minuta mi daje jasnu predstavu o tome da upravo gledam remek delo. Depresivan muskarac je ljut. Ljut na sve, na sebe, na zivot, na drustvo. Svejedno, i u prvom i u drugom slučaju, žena ili muskarac, uvek postoji put spasenja. Almodovarov je predvidljiv, dosadan i neubedljiv. Holmov je dražestan, duhovit, nezan, tuzan, emotivan, srdacan, uverljiv, zivotan, realistican, tragican, dubok i iskren.

Nešto predivno za gledanje. Oskara iz taka.