Wiener Dog

Premisa:

Todd Solondz me je sa Happiness sokirao, da sam o njemu svojevremeno napisala veoma negativnu kritiku, pa ipak sam naknadno ponovo posegla za njim i naucila da ga cenim. Posle sam odgledala još neke njegove filmove i pocela da kapiram ovog provokativnog cinika.

Wiener Dog iliti po naski jazavcar, naziv je za psa dugackog i uskog tela koji podseca na virslu. Teško mi je da zamislim osobu koja može da POZELI da ima ovakvog psa, osim ako nije kojim slučajem strastveni lovac na jazavce. Nas film pocinje tako što jedan takav primerak nemo posmatra sopstveno zatvaranje u pseci kavez. Ne znamo odakle je dosao, ko ga je napustio ni kako se zove. Ono sto znamo je da imamo pricu. Vise prica, u stvari, koje sve dele odnos prema smrti. I psa.

Otac deteta koje je prezivelo tesku bolest dolazi s Wienerom u narucju i poklanja mu psa. Romantican i nezan početak jedne psiho drame u kojoj se odmotava sva frustracija ljudskog bica koje slomljene volje živi uz jedinu izvesnost: da nas sve ceka smrt. Nehatnost i nepodobnost roditeljskih odnosa sa detetom prenosi se i na psa, koji iz proste nemarnosti i sustinske ignorancije smisla zivota, riskira sopstveni. Nas Wiener, nem i bezizrazajan kao i obično, ceka sudbinski obrt na operacionom stolu gde je donesen da bi bio uspavan posle svega nekoliko dana provedenih sa bolesnim detetom.

Asistentikinja veterinara, umesto da uspava psa, krisom ga odvodi kuci i neguje ga dok se ne oporavi. Ona je i sama jazavcar, i zato što se preziva Wiener, i zato što je njeno bezizrazajno i dugacko lice dovelo do toga da joj prikrpe taj nadimak. Ona i pas pronalaze relativno kvalitetnu simbiozu, koja privlaci njenog starog poznanika, skolskog kolegu, sada odanog drogama i mizeriji. Sasvim neocekivano, oni pronalaze način da komuniciraju, zahvaljujuci psu. Sasvim neocekivano, ovaj deo price nam poklanja prave, humane, iskrene i potresne emocije. Smrt, prihvacena kao posledica sopstvenih zivotnih odluka, izgleda kao sastavni deo zivota, a ne neki njegov neocekivan i nezaslužen kraj.
Nekim misterioznim putevima, nas Wiener napokon postaje vlasnistvo oronulog i bezidejnog profesora filmske tehnike (Danny De Vito), koji svojim zastarelim i rigidnim idejama vise nije u stanju da prenese nikakvu vrednost studentima, koji su, sa svoje strane, dovoljno blazirani i bezidejni, da drugacijeg profesora u stvari i ne zasluzuju. Profesor se zove Schmerz (Bol). On će iskoristiti jadnog psa za konacni izliv svoje frustracije. Pa ipak, Wienera vidimo ponovo kod sledećg vlasnika: mrzovoljne i ostarele žene, koja je psu nadenula ime Cancer. Pa ipak, pa ipak. Uprkos svemu, ona će u našim ocima postepeno rasti, sve do kulminacije filma, gde kompletno saosecamo sa njom i na trenutak, samo na trenutak, zaboravimo na psa.
Taj trenutak vodi u konceptualnu umetnost... u pokusaj da se smrtno pretvori u surealno, pokusaj koji, kao i sama ta nazoviumetnost, nije ništa drugo nego beskoristan dokaz beskorisnosti bivštvovanja.