Nedjo

Danas je jedan od onih upečatljivih dana zrelog leta. Vrelina popušta i sunce polako, ali nezadrživo pada, približava se tamnom nizu topola sa druge strane vode. U daljini se vide sjajni, mali, crvenkasti oblaci. Voda se smiruje, kao da je se i ona umorila, kao da se stidi sopstvene prirode.
Neki čovek stoji na prevrnutom čamcu, puši, gleda nekud u dubinu vode, kao da želi da joj odredi dubinu ili da nazre nekakav davno iagubljeni, potopljeni predmet.
Kupači se pakuju, a neki otmeni ljudi, u večernjem izdanju, tek dolaze. Jedni su željni provoda, drugi idu kući, mimoilaze se kao u mimohodu, kao učesnici predstave...

Kosa mu neuredna, prljava. Nosi majcu sa reklamom za motorna ulja, kineske starke, zelene ili sive kratke pantalone, to se ne vidi, koja je boja. Nedjo ima brončani ten, crn je kao migrant, crnji od svih onih što su ove godine i svake godine išli u Grčku da se kasnije pohvale svojom (privremeno) tamnom kožom i doživljajima sa plaže.
Oni i dolaze na jezero da bi se pripremili za taj mistični put na more koji će im barem na nekoliko nedelja doneti nešto statusa u društvu i temu za razgovor u zimskim mesecima, na pauzama na poslu. Tih desetak dana na vrelom suncu jesu nadoknada za onih ostalih trista pedeset i pet dana koje provode u jurnjavi za novcem za novo letovanje, dok im trenutni život propada kroz prste.

Nedjo nema takvih problema, ima drugih i drugačijih. Njegov se život odvija u sadašnjosti. Postoji posao, postoji glad, pa zima i hladnoća, ponekad mora da se okupa. Leto je uglavnom rajsko doba. Nema zime, jedan neprijatelj manje. A Nedjo je stari ratnik, on zna sve o ratu i neprijateljima. Sada, u sumrak, dok sa splavova i kafića dopire ona slatka muzika koju ne razume, koju doživljava kao šum, Nedjo polazi na posao. Za poslovne potrebe ima jedna stara dečija kolica. Sa obe strane, na tim kolicima vise velike plastične torbe, takozvane krmače, kakve se često vidjaju na postjugoslovenskim prostorima, a bogami, vole ih naši ljudi sve do Dizeldorfa i dalje. Praktične su i u njih stane mnogo. Nedjo ima i jedan zašiljeni štap, u stvaro štap na čijem je kraju golem ekser. Taj štap služi za čeprkanje po kantama, kontejnerima i sličnim prljavim mestima. Nedji su ta mesta bitna i bliska jer je takav posao, a posao je reciklaža. Specijalizovao se za plastične flaše i limenke od piva i sokova. Taj je posao skoro pa čist, jednostavno ideš od kante do kante, od kontejnera do kontejnera. Čeprkaš, tražiš, nadješ, zgaziš konzervu da zauzima manje mesta, ideš dalje. Radi se polako, bez stresa jet stres narušava zdravlje.

Danas, Nedji i nije do posla. Bilo je vruće, on živi u olupini napuštenog broda, na obali Save. Brod je pripadao nekad moćnoj firmi, „Jugoslovensko rečno brodarstvo”, ali i ta firma je propala, kao što je sve drugo propalo. Ostale su poneke olupine koje čerupaju Cigani, ali ni njima nije lako da seku solidan čelik iz prošlosti. O tome razmišlja Nedjo, kako mi samo imamo prošlost, a budućnost nemamo, od kada smo se upleli u ratove, a od njih se nismo ispleli, ima tome više od dvadeset ili čak trideset godina. Nedjo se ne seća. Kako je to drugačije, u odnosu na vreme kad je on rođen. I tada je bilo više od dvadeset godina od Drugog svetskog rata, pa ipak u glavama ljudi je tada rat bio zaboravljen, skoro nestao. A danas, rat nije uopšte nestao, on samo čeka pogodan trenutak da se ponovo pojavi, da zasija kao reciklirani aluminijum iz starih konzervi. Ali raditi se mora, piti se mora, pušiti se mora. I jesti se mora i tu je problem za onog ko nema svoju kuhinju i pogodnosti za pripremu kuvane hrane. Može taj da ima TV, da ima „24 hours kitchen”, da gleda poznate svetske kuvare i zapisuje recepte, ali ako nema gde da kuva i ako nema novca da kupi zdravu hranu, onda mu varnje i život ubrzo postaju nezdravi u smislu zastoja creva i zatvora. Onda odlaziš u prosjačke kuhinje, ali tamo je broj mesta ograničen i treba čekati red. Ima doduše i alternativnih, privremenih rešenja, kad se pogodiš da pomažeš pri nekom restoranu. Ali to je bajka, retko ostvarena fantazija...

Evo. sunca je nestalo. Vidi se samo crveni odsjaj na zapadnoj strani, a sa druge strane vide se blede zvezde. Nedjo je stao kod jednog većeg kontejnera. Polako vadi konzerve, gazi ih. Pored njega prolaze dame u toaletama. NJihov miris meša se sa mirisom krema za sunčanje kojem su kupači zamastili plažu.

U kiosku u kome se prodaje brza hrana - pljeskavice i palačinke uključen je TV. Idu vesti. To je jedan od onih beskrajnih i redovnih dnevnih intervjua s Predsednikom. Predsednik je važan i uticajan i pametan čovek. Da nije zar bi ga neko birao? a biraju ga svaki put.
Sad Nedjo gleda u predsednikovo lice, u usta što se otvaraju i govore. Oseća neku nelagodnost. Neki mučan teret uspomena. To lice, taj čovek. Nekad nije bio ovako moćan i uvažen, bio je mlad, mladji od Nedja. Dolazio je tamo preko, kod njih, govorio im kako je neprijatelj slab, nedostojan borbe, sve same kukavice. Sokolio ih da se bore i izdrže, a onda je nestao. Nedjo i njegovi su verovali u tu priču. Samo nisu izdržali do pobede, neprijatelj ipak nije bio tako nesposoban, kako je predsednik onda pričao. Poraženi su u ratu i snosili su posledice. Nedjo je sve izdržao.

Svidja mu se taj čovek, Predsednik. Sada govori sve suprotno, sad je čovek mira i tolerancije. Ali sada o tome sa istim žarom govori, kao nekad kad je pozivao u rat. Taj žar govornika, baš to Nedjo mnogo voli. Zato otvorenih očiju i usta gleda to lice, kao da če ga predsednik svojom pričom nahraniti pljeskavicama i napojiti hladnim pivom. Odjednom mu sine da se i predsednik u stvari reciklirao, da je i on zasijao kao pretopljen blok aluminijuma od starih konzervi, kako je pronašao ponovo samog sebe, sada neukljan, nov i čist.

I Nedjo bi voleo da i on može tako...

Samo, na susednom splavu počinje žestoka muzika. Puno je devojaka koje su se tokom dana sunčale, kupale i sada preobukle da dočekaju uzbudjenja noći, ukoliko su propustile uzbudjenja dana. Sve one kruže očima i izvijaju tela, tražeći nekog žestokog ili barem slatkog momka da ih pokupi i odvede na neko dobro mesto. Nedjo se navikao da za njih bude nevidljiv. ...

Muzika postaje tako jaka, tako bučna, neprirodna, crnačka, predsednik se više i ne čuje.

Još samo nekoliko trenutaka Nedjo gleda u obožavano lice, u te velike usne koje se pokreću, hipnotišući ga. A onda svest o poslu nadjača čaroliju. Psuje. Brzo puni svoju „krmaču”, nestaje u mraku, prema šumi.
Nevidljiv hoda kroz senke, onim neosvetljenim delom puta.
U jednoj konzervi ima još piva. Sveže je, nije čak ni toplo.

Nedjo ima razloga za zadovoljstvo.

MC