Na današnji dan

Danas je sunčan dan. Sunce nam daje energiju i budi pozitivna osećanja, a ja sam tužan i nostalgičan, jer baš na ovaj dan pre 44 godina se rodio moj brat Saša. Čovek koga evo već 23 godine nema među nama. Kažu da vreme leči sve ali to nije istina. Vreme samo pomalo izbledi bol, ali ne leči sve rane. I moj dobri drug Dejan Vujčić Ćora je otišao. Sad će skoro godinu dana otkada ga nema, a ja sam za njegovu smrt saznao kroz neke neobavezne priče. I ostao sam nem u trenutku, šokiran, kao uvek kad saznam da je umro neko ko mi je bio drag. Želeo bih da ne nosim tu tugu sa sobom, da zaboravim, kao da nikada nisam poznavao te ljude. Ali ne mogu. Ta sećanja me drže u životu, bez njih bi bio samo jedan običan mehanički stvor, robot, bez emocija. jebi ga, da sam bio manje emotivan bolje bi možda prošao. Hteo sam da uništim te emocije jer su me samo koštale u životu. Vremenom sam, posle svakog emotivnog poraza, izgradio zid oko tih emocija, i hteo da ih ugušim, da nestanu. Ali čovek može slagati druge ali ne može sebe. One su tu, skrivene i zatrpane ispod gomile loših iskustava i razočarenja. Otišli su moji drugovi, moja braća, a nisam stigao ni da se ispričam sa njima. Žao mi je tog vremena koje je tako brzo i neminovno prošlo, a ja nisam iskoristio priliku da ukradem bar trenutke sa dragim osobama. I grešim svakoga dana, a još ništa nisam naučio iz tih grešaka. Ili možda i jesam a da nisam ni primetio. Starim, sazrevam, shvatam ponešto, i čuvam tu svoju tugu jer me čini onim što jesam. Poslednji prijatelj žena, boem bez pesme i kafane. Nostalgičar i putnik u isto vreme. Lutalica. Bez cilja. Sa gomilom sećanja koje me drže na svojim krilima dok zajedno letimo ka nekom krajnjem, uzvišenijem obliku. Jednom, negde, srešću opet sve moje drugove i braću. Tamo, gde se nemo razumemo i vidimo bez očiju. A do tad, kotrljam svoju životnu loptu, plačem, smejem se, ljutim i pevam. Jer to je čovek, živo, emotivno biće.