Sandrino vreme

Napolju neumoljivo pada kiša, a jedino svetlo u Sandrinoj sobi dolazi od crvenog digitalnog budilnika. One dve crvene tačke u sredini ekrana postojano i jednakomerno trepću, sekunde prolaze, apstraktne i neumoljive, samo se smenjuju, samo cure jedna za drugom, otkidaju se od beskonačnosti, odbrojavaju, teku, bez nade da će ikada stati, nastavljaju, ne zastajkuju i ne žure, samo promiču. Posmatrača skoro da hvata vrtoglavica od njih, ali odmora nema i ovaj trenutak već je prošao. Sat je nečujan, bez pokretnih delova. On tačno vreme projektuje na tavanicu, i kako Sandra otvori oči, prisustvo sata uverava je u postojanost vremena i regularnost života, priziva je k sebi i opominje kao roditelj, kao jedini drug. U blagom snu, za koji ne razaznaje je li uistinu san ili se već probudila, Sandra kao da pluta na površini svesti. slično lenjom turisti na nekom gumenom splavu. Bez misli o bilo čemu, ona uživa u poslednjim trenucima pred budjenje. Laka je i slobodna pred svetom u kome je sve regulisano rasporedima, pravilima i satovima koji neumorno pokazuju, mere i otkucavaju. U toplom međuvremenu izvan vremena, čudnom zadovoljstvu ukradenih sekundi sve je dovoljeno i sve unapred oprošteno. To je mali, dostižni raj i jedino još neprijatni pritisak u bešici kvari tropsku opuštenost ispod pokrivača…

Još nekoliko trenutaka sve ostaje isto, a onda, ritam crvenih tački postaje ubrzan, nervozan i digitalni pisak označava kraj čarolije. Pišti taj digitalni sat, neumoljivo i automatski i trepću crvene tačke. To je signal, znak da dan počinje i da se treba uključIti u tok.

Kao oparena, Sandra skače iz kreveta, jer nešto se u njoj lomi, nestaje. Crte lica poprimaju onaj zgrčeni, odlučni izraz, to je ona Sandra koju svi znaju, jedina moguća Sandra. Odlazi brzo u WC, u nadi da još nije zauzet, da nema u njemu već neko od sustanara. Klozetska daska je neprijatno hladna i sve je tako neprijatno u odnosu na malopre. Koža je naježena, lice otečeno. Sandri je muka, mogla bi da se onesvesti, saginje glavu na kolena, jednom rukom pridržava se za zid, onda se unutra nešto otvori i mlaz potekne, nestrpljiv od dugog čekanja. Zatim oslabi, spadne na poslednjih nekoliko kapi koje Sandra rutinski utapkava smotanim toalet papirom. I to je sve. Nazad u sobi oči joj ponovo traže sat. Konstatuje da nema vremena. Nema. Nema, kao i svakog jutra. Svemu mora da pristupi automatski, bez razmišljanja, tako je najbolje. Brzo oblači čarape, košulju, džemper, pantalone, samo oblačenje čizama zahteva malo više vremena. A treba požuriti, požuriti na posao. Zna da opet kasni, pogledom traži neophodne sitnice. Češlja se, od šminke dovoljan joj je karmin. Bočicu spreja približava pazuhu. „Psst”, čuje se, pa još jednom, na drugoj strani, pa onda treći put, to je prostor među nogama, pantalone već malo mirišu na mokraću. Još jednom „psst”, sada sve miriše ujednačeno. Koraci su nervoznoi, mnogo nervozni. Čizme lupaju i Sandru skoro da uzbudjuje taj tehno ritam, ta kontrola nad svojim, nogama, koracima. Misli na reakciju onog onog suseda ispod, onu budalu što porodično, sa decom stanuje u ovoj četvrti studenata i boema. Uživa u svojoj moći. Pokreti su joj odsečni kao u vojnika, sprema se, otvara vrata ormara koja bolno škripe, sve je u toj kući staro, raspadnuto i pokvareno. A nervoza raste, najradije bi se vratila u krevet, ali ne dopušta takvim mislima da je ophrvaju. Izlazi, nervozno zaključava vrata, pravi nekoliko koraka, sjuri se niz uske stepenice. Čizme i dalje ponosno lupaju, dajuci joj osecaj sigurnosti. Otvara ulazna vrata, napolju je sveže i mokro i kapi kiše kao da lebde u vazduhu. Skida zaštitnu kesu sa sedišta bicika, saginje se da otkluča lanac. I onda „Sranje”, opsuje, zaboravila je u žurbi ranac. Vraća se, čizme šutiraju trošne, drvene stepenike, nervozno otklučava vrata, grabi ranac, trči dole. Ponovo vlaga, ponovo mokri bicikl, ponovo dan. Sedište je hladno, a materijal Sandrinih pantalona slab. Trese se od neprijatnosti, ali nešto u njoj, goni je da nastavi dalje.

U call-centru rade uglavnom mladi ljudi. Studenti, mladi na proputovanju, poluzaposleni pojedinci. Ima dvadesetak stolova u sobi, svi imaju slušalice i mikrofone i svako ima monitor i komjuter. Posao nije težak, treba samo zvati brojeve telefona koje dobiješ na ekranu i postavljauti predefinisanja pitanja,koja takođe dobiješ na ekranu i koje su smislili autori reklama ili umni poznavaoci i ispitivači javnog mnenja. Posao je i zanimljiv, jednog dana zoveš starce i nudiš im esktra privatno, penzono osiguranje, drugi dan vršiš anketu o tome kako je tržište primilo neku novu pastu za zube ili novi kozmetički preparat. U call sobi zato uveki vlada žamor, zujanje. Iza staklenog zida sa druge strane nalazi se soba u kojoj sedi menadžer koj nadgleda kako mladi pozivači obavljaju svoj posao. Nije da je šef strog, ali vrlo savesno vrši svoj posao i veruje u njega, on jedini i ima kancelarijsku belu košulju, dok su drugi obučeni sasvim neformalno, skoro casual.

Tu se uvek oseća atmosfera užurbanosti i neka nervoza. Recimo danas prodaju aranžmane neke turističku agencije. Oni nude putovanja u koje je uključeno sve što treba: djakuzi, sobni bar, plaža, hrane koliko možeš pojesti, animatori za decu. Sandra prvo dvadeset minuta proučava propagandni materijal agencije. Po isteku dvadesetog minuta alarm na ekranu je obaveštava da treba početi s radom. Onda zove brojeve telefona koji se pojavljuju na ekranu i na spsiku ispred nje. Kada uspostavi vezu, na ekranu se pojavi sat. Postoji optimalno vreme poziva, ne sme se pričati ni premalo ni previše. Inače se ne isplati vlasnicima call centra. Ponekad ljudi sa druge strane baš vole da pričaju, pa razgovor traje predugo. Kad se prodaju penzije traje predugo, starci žive sami i poziv call centra ponekad dožive kao poziv dragog prijatelja,. Pokušaju da se ispričaju, da kažu nešto o svojim problemima, o tome ako su sami. Sandra pazi na vreme, u tim slučajevima učtivo, ali odlučno, prekine sagovornika. U toku razgovora Sandra ne oseča neke posebne emocije, ali se ponekad nasmeje. „Spontanost prodaje”, kazao je glavni menadžer i Sandra je naučila da izgleda da je spontana. Kolege na poslu su OK, s obzirom na to da ih jedva poznaje. Ponekad se okupe ispred automata za kafu gde mogu besplatno dobiti instant kaućino, espreso, pa čak i instant supu u plastičnoj čašici. Mnogi se osmehuju i pričaju šale ili prepričavaju reklame.

Posle nekoliko sati posla dolazi nervoza, Sandra dobije neobičnu želju da lupa nogama. Ta želja je obuzima dok vodi razgovor, smeta joj i odvlaći joj pažnju od klijenata. Znoji se i pokušava zauzdati sopstvene noge. A noge bi da se kreću, htele bi da otrče nekuda. Čudi se Sandra sopstvenim nogama, zašto je ne slušaju, zašto nema kontrole nad njima i kakvo je to kretanje. I baš kad umiri noge krene oko da joj igra, ili joj se naprasno ide u WC, a za WC uprava dozvoljava svega sedam minuta u toku dana, brzo ih potrošiš. I tako oseća Sandra kako se guši, kako bi htela iz kože da iskoči, ali drži sebe pod kontrolom, dodje kraj radnog vremena i Sandra odlazi. Nema vremena za neki razgovor, sklapanje prijateljstva, svi su ionako u prolazu, svi žure, imaju obaveze.

Sandra ide na popodnevna predavanja na Univerzitet. Studira menadžment. Sve su to neki grafikoni, podele, šeme, obrada slučajeva postoječih firmi, mehanizmi planiranja i kontrole. Sandra se nada da će jednom završiti menadžment. Pre predavanja ima vremena za neku brzu hranu za neki brzi ručak, hamburger sa salatom ili malu picu. Na fakultetu ima automat za kafu, isti onakav, kao u call centru, samo studenti moraju da plate. I ukusi su isti, to pomaže Sandri da se ne navikakva na novi ukus, da ne troši vreme na to.

Na prvim predavanjima je ne hvata nervoza, mirno i staloženo prati šredavanja i ućestvuje na vežbama. Materija o menadžementu je mnogo ne zanima, ali je nije da je ne zanima. Nije da je to njeno glavno interesovanje, ali prema fakultetu ima neki fer odnos. Treba položiti ispite, to je sve. I sve to ona shvata, ali noge nikako, nikako da se smire, one bi da odlutaju neznano kuda...

Posle fakulteta Sandra posečuje supermarket. Ima mnogo ljudi kao što je ona, mladih i sposobnih ljudi koji kupuju svoj prvi pravi obrok u toku dana. Supermarket je skup, ali nudi zanimljive i egzotične ukuse i gotova jela. I svi ti mladi ljudi nekuda žure i brzo nestaju, kad završe plaćanje na kasi. I kasirke su mlade. Sandra ponekad uputi osmeh ponekoj kasirki. Volela bi da ima prijateljicu kasirku, ali nema baš vremena za to.

Svako veče je trenutak nade. Možda će baš danas biti drugačije, ili sutra, ili za vikend. TV serije počinju u unapred definisano vreme, glupo je propustiti epizodu, a posle te hvata slatki umor. Krevet zove. Sandra ne skida čizme, čini joj se da bi time nešto izgubila, da bi se predala. Uzima svoj saksafon, odsečno hoda po sobi i pokušava da svira. Njeni koraci odzvanjaju, a zvuk koji dopire iz instrumenta, njime nikako nije zadovoljna. Nikako da uskladi ritam nogu i ritam muzike. Pokušava da odsvira nešto osećajno, ali od svega ispada nekakav marš propračen njenim sopstvenim koracima. Tako, baš kad joj se učini da je uspela da odsvira ono što je htela, neko lupanje poremeti sve. To je onaj idiot, dole, ukazuje joj lupanjem u svoj plafon, a njen pod da je vreme isteklo, da počinje kućni red i da će je tužiti kućevlasniku, ako ne prestane.

Oko jedanaest sati, Sandrina je soba u miru. Ona spava, skoro ne diše, kao da je mrtva. A sat, taj djavolak, baš se razigrao. Crveni brojevi se smenjuju na tavanici, gde ih projektuje optika sata. Sićušne crvene tačkice trepere, one igraju neku svoju igru, i kad bi se imaginarni posetilac sa druge planete našao u Sandrinoj sobi, uzeo bi ih za jedini postojeći oblik života.

MC