БУМЕРАНГ

Лежим у соби нијемих птица
у њене снове ушушкан
само шум крила лептирица
у сумрачју резбаре дан…

У ћошку паук предe нити
ко зна ко ће да буде плијен
све ћу да будем ал' нећу бити
никада више ... бити њен...

Ни телефона да сном зазвони
ни шапата да спријечи лом
у дрхтавој руци Либеро Маркони
„Једном у граду ко зна ком”.

Подневна луч се у сузи прелама
и као бумеранг окусе враћа
слутим да негдје чежњиво сама
свој пркос к'о и ја крвљу плаћа...

Ни да назовем ни да назове
сутра без наде за мене и њу
ако јој покаткад ушетам у снове
да и ја заспим у њеном сну...

Небитно да ли ко краљ ил' пајац
док свако гази кроз своју тмушу
у венама жилете пустио Токајац
с којим резбарим уклету душу.

М. Б. Р.