Lepše i lakše mu je da krade ako je cela akcija začinjena skrivenim humorom. Dok se nije zaposlio kao ekonomista i postao koristan član društva, mažnjavao je iz ćefa ili onako usput zabavljajući se komičnim scenama koje je pravio u trenutku ali kada mu je firma otišla u bankrot i kada je ostao bez priliva neophodnog novca za život, počeo je redovno da otuđuje i tako zarađuje. Kolut sira od 6kg. izneo je iz marketa u kolicima za bebe maskirajući se iza neke nepoznate pridošle žene koja je nesvesna imala ulogu majke a tri puta lakši zamotuljak uspeo je da ‘smota’ lako obučen u bermuda i majicu! To je bio podvig. Beba se nije videla (jer je nije bilo) od ćebenceta, kapice i igračke. U pravu ste ako nagađate da sir obožava. Nije ga se najeo kao dete jer ni nije bio na trpezi a kad mu je prvi put otkrio ukus postao je njegov pravi zavisnik. Nadprosečno intelegentan brzo je ovladao umećem i tehnikom krađe. Prilagođava se zakonima pa i sad često gleda da cena robe koju nezakonito prisvoji ako ne mora, ne prelazi opasan limit koji podleže krivičnoj prijavi. Zato mora uvek iznova da pravu ‘ulaz izlaz’ u više sličnih supermarketa. On ne prisvaja sve ukradeno za sebe već velikodušno deli onima kojima sam odredi i misli da je najpotrebnije. Novac troši samo ako baš mora jer je kupovna moć u konstantnom padu i ‘keš’ mu sve ređe pristiže. Recimo na fudbalske utakmice koje obožava ulazi bez većih problema, bez karte. Strpljivo posmatra službeni ulaz i bira manje revnosne redare pa čeka povoljan momenat. A idealan trenutak se recimo može ukazati na minut dva kada radnici SUP a u civilu nonšalantno prolaze kapije stadiona. Stane u red poslednji ili pretposlednji i kada ga redar pogleda on započne priču sa nepoznatim inspektorom ispred sebe neobazirajući se na kontrolora karata.
-Au kolega al’ je gužva danas!
I prođe ne sačekavši odgovor. Ume da preskoči ogradu bolje od mačke ali samo ako izmeri da je neophodno a obično prođe kao duh baš kao da je redarska služba hipnotisana njegovim bezobrazlukom. Na Tašmajdanskom rok koncertu preskočio je duplu ogradu a kada je milicioner potrčao prema njemu! Potrčao je i on prema milicioneru i iz momenta ceo slučaj stavio u egal i neizvesnu završnicu. Zadihan sa unezverenom facom vikne već zbunjenom progonitelju:
-Kolega, nema smisla, neće da puste našeg kolegu invalida bez karte?
‘Kolega invalid’je njegov najbolji drugar Braca kako ga on od milje zove, onaj isti koji ga je u Milanu upozorio na antene koje vire iz skijaške jakne a koji je u međuvremenu oboleo od *tortikolisa (kriv vrat) pa usput ima i primetne tikove. Vodi milicionera do Brace i ljutito ga pita:
-Kolega (ta reč para vredi) da li su te pustili da uđeš bez karte,
našta ovaj nemušto negativno odgovara.
-Ja moram hitno u halu, concert počinje,
i odlazi naš junak kao opasni užurbani poručnik iz 87 policijske stanice u Njujorku. Posle dva minuta i Braca je na koncertu sa neponištenom kartom u džepu.
No vratimo se mi njegovoj osnovnoj delatnosti to jest običnoj krađi. Ne ide on u *đukra garderobe napamet. Pre nego što ode ‘na posao’ on revnosno uzme meru zainteresovanog klijenta za određeni artikal, raspita se o željenom dezenu i modelu odela pa trk u akciju. Vodi računa o svim modnim detaljima a cene su mu pristupačne, oću reći upola jeftinije nego u najskupljoj radnji. Pipka, bira, menja, proba pa…. nestane. Nema slobodan dan, radno vreme a još manje beneficije. Ukradeno oprezno drži po štekovima kod …… dok se roba ne rasproda. Na pamet mu nikad nije palo da se hvata za tuđi džep kao neki ljigavi džeparoš niti je pravio kakve gnusne pljačke i bezobzirna obijanja. On samo uzima sa gomile da preživi ono što je izloženo za prodaju. On nije običan lopov. On je elegantan ‘gospodin lopov’ prikriven ozbiljnim godinama i sedim vlasima i uvek isključivo radi sam. Nosi zatamljene naočare na malu dioptriju u prvom redu da sakrije nemirne oči koje mu igraju kao na vrelom ulju. Brz je i trči dobro što dokazuje na fudbalu koji redovno igra sa dugogoišnjem društvom iako je ušao u sedum deceniju. Nije greška, dobro ste pročitali. Retke su takve situacije ali morao je da sprintuje po molovima i biznis centrima svih većih evropskih gradova mada preferira manje glamurozna mesta zbog sve češćih sigurnosnih kamera, pooštrene kontrole i duplih ogledala. On je human. Kad odradi poslić i zadovolji đavola u sebi, šara pogledom po ulici kome bi da udovolji. Zatečenim cigančićima ispred kakve pekare kupi veliku picu, dedi u parku koji hrani golubove tutne u ruke kesicu kokica, namigne i prođe a jednom se verovali ili ne izuo bos i dao zabezeknutom beskućniku svoje tek ćornute, znači ‘vruće,’ nerazgažene patike. Bilo je leto i uživao je kod svakog vrelog koraka hodajući bos po asfaltu Beograda. Redovno pomaže očajnim vozačima u neprilici kad stanu na putu zbog gumnog defekta ili slično, dok ostali primerni sugrađani okreću glave praveći se da šatro ne vide čoveka u nevolji i da kao fol nemaju vremena. On ga ima na pretek. On je sam svoj gazda i majstor nad majstorima. Posle rukovanja sa neznanim oraspoloženim šoferom oseća se skoro odlično pa osokoljen pravi novi plan osmatranja sa osnovnim pitanjem:
Šta je prioritetno da neprimetno dripi? On ne može drugačije. Probao je i ne ide. Teši se svojom teorijom da je život inače jedna velika prevara i nemilosrdna krađa. Pa skoro svi ljudi na ovom surovom svetu kradu to mu je bar odavno jasno. Neki ‘olovkom’ neki lopatom, neki kradu poverenje, neki vreme a drugi Bogu dane a tek novac! Kradu banke svoje štediše i to legalno, državnici teritorije, glasačka komisija glasove, kradu radnici material sa gradilišta, generali tenkove a vojnici čarape, seljaci građane na tezgi, sportske sudije santimetre i sekunde, pevači lapišu pesme, umetnici ćapišu tuđe ideje, pa što ne bi on nešto hrane i odeće? Tako se on preimišlja uveče dok ne zaspi. A kad napokon utone u san opet mu se razvija akcioni film frke i jurnjave. Vijaju ga žandari, hvataju, pretresaju, istresaju, sudi ga sudija, odvode u zatvor ali ponekad se javljaju i lepi snovi kad okićen kao novogodišnja jelka izlazi iz tržnog centra. Za pojasom tamno ljubičaste šunke, u kapuljači neizbežan okrugli Švajcarski sir, oko vrata venac debelih kobaja a džepovi puni čokoladnih bombona i malih metalnih autića za decu. Ruke ne može da spusti pored tela od količine otuđene robe na sebi. Dobar početni položaj za uzletanje. To mu ne retko i uspeva i on leti i leti pa povremeno sleće po dvorištima svoga grada kako bi udelio deci i starijim ljudima po neki poklon. Nađe se ponešto i za napuštene ulične kuce i mace sa kojima se svakodnevno druži i kojima samokritički prepričava svoje (ne)zgode . Budi se u znoju ali pošto počinje novi dan ‘tušne’ se pa ispred ogledala malo brijačem isfazonira Robin Hud bradicu već spreman za nove izazove.
-A kraj, kakav će kraj da bude?
Srećom još ga nema ali će biti otprilike ovakav. Pošto na sve misli i za to se obezbedio na vreme. ‘Skinuo’ je sa jednog ‘pikapa’ pravi pravcjacti luksuzni mrtvački sanduk i ugurao u svoje vozilo. Naravno da je najpre proverio unutrašnjost i pozvao radnika gradske čistoće da mu pomogne obećavši mu 200 dindži za pivo. Stavio je nekakvu staru šapku na glavu bez oznaka i uz falcifikovanu legitimaciju radnika obezbeđenja koja je visila na reveru teget sakoa izgledao je sasvim službeno. To je bilo dovoljno da ne objašnjava djubretaru šta on to zapravo radi.
-Kolega (auh kako todobro pali) ne mogu više da čekam moje radnike, ajde ti i ja da ubacimo ovo sami.
Usput dok su pažljivo pakovali sanduk u njegov opel karavan ispriča jak crni humor vezano za sanduk budućeg vlasnika da ne kažem ‘stanara’ i doda gas. Sad je spokojan jer zna da će jednog dana zauvek biti ‘svoj u svome’.

Hvala MC.

Previse dobro si ga opisao, još ćeš da uvalis „kolegu”
u probleme :)
------------------------------------
Istraživač, rekao si to kao da prepoznaješ 'kolegu'?
mada ja mislim da ih potencijalnih ima više))

Priča je najduža od mojih kratkih a isčitao sam je i popravljao mnogo više od minimalnih četrdesetak puta. Mislim da još nije gotova ali sam blizu.