Beli šum
MC_
(Bihilist)
2017-09-29 04:48 AM
Beli šum
Gledano mojim očima, ulica je delimično zamagljena. Ljudi prolaze, žene prolaze, svi se kreću, čuje se kako neko otvara usta i govori nešto. neko viče „Gospodine, gospodine...” Ipak, i pored nivoa opažaja koji me guši pokretima kose, ruku, nogu, peta, cipela. statika kamenih ploča, statika izloga, čini da se ova gomila nadražaja pretvara u maglu. Ko sam zapravo ja i otkuda sam stigao ovamo?
Polako se izvlačim iz gužve, ulicom pored starog hotela. Na stolicama sede dva prijatna svodnika i čekaju da padne noć. Moj cilj je negde dole, tako mi se barem čini, i ja skrećem ulicama koje vode nizbrdo... Tamo je nekada bio Pavlov lokal, ali ja ne znam više gde i zato se nesuvislo osvrćem. Toplo je i bravarske radnje, butici, poslastičarnice, sve je to poluprazno, vlasnici i radnici sede na stolicama. Iz zvučnika njihovih radio prijemnika dopire neka muzika. A mene pokriva ta magla, i sećam se da je postojala radnja. Oni me znaju, oni bi mi mogli dati odgovor.
Sećam se hodnika, zelenog tepiha koji više izgleda ne postoji. Staklenih vrata koja vode u nekekvu prodavnicu odeće. Neka žena je okrenuta ledjima, presvalči se i ja u ogledalu vidim njene grudi, neobično crvene bradavice... i stepenice me vode do vrata lokala. Kucam, žaluzine su spuštene, nema zapravo nikoga i ja se pitam da li lokal radi, nedostaje mi izvesnost, da li radi ili ne i ne mogu više da se setim imena vlasnika lokala. Zapisujem ipak broj telefona sa vrata. Servis „Saša”. I onda se okrećem mračnim hodnikom jer nema dalje, jer je mogućnost da na ovo pitanje dobijem odgovor na duže vreme, a možda i zauvek potonula u maglu iz koje sam izašao i u koju se vraćam.
Pokazali su mi vrata stana u kome ću odsesti. To su tamna, lakirana, drvena vrata sa mesingenom pločicom na koju su urezali moje ime. Mislim da je to ta personalizacija o kojoj se toliko priča. Kao kad se personalizuju mobilni telefoni, ili majice, ili registarske tablice ili ekrani kompjutera. Ja sad imam ključ i uključujem se u pojam svojine, sasvim lagano, sasvim smireno. Kao da tonem.
Budim se svestan da je igra započela. Neko se igra sa psom koji izbezumljeno kevće i pokušava da laje. To je mali pas. Zaključujem da se radi o malom psu. Zaključujem da igra psu nije prijatna. I to mi pomaže da se probudim. Ovde nema televizora, nema slika koje me inače nadražuju, nema mogućnosti da se uključim u jedan lepši, gotovo savršeni svet, u kome je sve sjajno i idealno i svi muškarci snažni i idealnih proporcija, a sve žene estetski odredjene i idealnih proporcija, a sve kuće sa crvenim krovom i imau još i kamin. I nema trke i slika krvi i mučenja, što je sve ono na šta sam navikao i što je svima potrebno, kako je to već naučno dokazano i kako je sve to već naučno prihvaćeno, i kako se već smatra da treba, jer i deca vole te snažne emocije, inače ne bi tako prilježno, tako drago gutala sve što se izliva na njih, sve te prizore što tako snašno tresu korteksom i menjaju te sinapse unutra, i od toga su ljudi srećni i puni energije i nema drugog načina da ih se stimuliše da krenu na nove radne zadatke prepuni pobedničkog elana.
Nema slika ispred mene i ništa se ne dešava i to je možda razlog da moje vidno polje ispunjava magla, neko beličasto iskrenje kroz koje se ne vidi i od koga se ništa ne da očekivati.
MC
MC_
(Bihilist)
2017-09-29 10:58 AM
Popodne zna biti dosadno.
Djakuzi
Linda leži na krevetu rapirenih nogu, puši i razmišlja o koledžu, zamišlja sebe na koledžu kada skupi pare i mašta o novim kolima koja će kupiti kada se vrati kući u Vajoming.
Popodne zna biti dosadno.
U glavi slike, opet, ti goli, smešni muškarci sa vrećama na glavama, njihova obrezana spolovila, gole, nezaštićene mošnice. Dole je još mokra, zadovoljavala se, i sada ponovo oseća taj pritisak u stomaku
Dosta je. Televizor radi, spikerka CNN-a značajno naglašava reči. Naglašava obrvama, očima, ustima, priča o demokratiji i slobodi.
Hrabri vojnici, nove kompanije, privatizacija, u Istočnoj Evropi svi vole Ameriku¦ maštajući o zelenim kartonima.
Onda se slika promeni, vidi se jedan mladi, uspešni poslovni čovek. Reklama. Linda voli mlade uspešne i čiste muškarce sa kojima bi htela imati dete. I ko zna šta bi bilo posle. Takvom, muškarcu, pravom muškarcu mogla bi da se da. Prvo bi otišla na operaciju i malo povećala grudi. Mašta o tome da je slavna kao Britni… ustajući i odlazeći na smenu, trupka svojim čizmama po betonskom podu u prostoru između celija.
Vrućina je i čini se da samo nebo zaudara. I između dva reda ćelija ne čuje se ništa. U wc-u je jedan zatvorenik vezan za kanalizacionu cev, a glava mu je pritisnuta na prljavo belu jamu čučavca. Linda se uputila tamo. Ulazi, zabravljuje vrata. „Svinjo” kaže na arapskom. Voli tu reč „svinja” ima neobičan efekat na ove ljude.
„Svinjo, svinjo, svinjo…” Čovek ćuti, crna kukuljica na njagovoj glavi je potpuno mokra od ljudske mokraće i zamazana izmetom. „Momci su se zabavljali”, misli Linda. Otkopčava pantalone i pomoću malog levka mokri kao mučkarac po glavi zatvorenika. Čovek ispod samo ćuti, stenje, trese se. Muve se dižu sa krvavih rana na vratu i leđima. Čovek je već četri dana vezan za cev, bez vode i hrane.
Kada se Linda pomokrila, smrdljiva, odvratna prilika ispod nje počinje da se pomera i Linda ljubopitljivo posmatra kako ratni zarobljenik pokušava da poliže njenu mokraću.
Hoćeš da govoris? Hoćeš li sada da govoriš, sriče Linda nekoliko obaveznih rečenica na arapskom.
Čovek ćuti…
„Oni su kao životine, stoka”, misli Linda. Oblaci se. Ostavlja čoveka sa glavom u kanalizaciji. Dalje u hodniku susreću je momci.
„Hej Linda” evo naše Miss, kažu momci„. Na sredini hodnika grupa naslaganih živih tela. Jedan zatvorenik kleči sa strane.
Linda pali ponuđenu cigaretu. Sa nekog od gradskih minareta čuje se intenzivna pojanje, molitva.
”Linda, stiglo je sveže meso„ kaže Džo pokazujući na zatvorenika koji kleči. Linda se primiče vezanom mladiću. Skida mu kukuljicu. Odozdo je gledaju strahom izobličene oči mladića. Linda primiče žar cigarete mladićevim očima…
Ćuti, mrmlja nešto na arapskom.
Jedan veliki Crnac se primiče. Na engleskom kaže mladicu ne razmišljajući da ga ovaj ne razume ”So, you don't like Linda…„ Linda se nasmeje, stavlja ruke na bokove kao da želi izazivati vezanog mladića.
”Ti si peder?„ kaže Crnac na slabom arapskom.
Pederu, pederu.
”Nisam peder„ cvili izbezumljeni lik.
”!@#$j„ kaže Crnac, odvezuje ruke mladiću. Ruke mlitavo padaju, dugo su bile vezane.
”!@#$j na Lindu„.
”!@#$j!„ Pokazuje Crnac rukom, oponašajući sam čin.
Linda umire od smeha, ovu igru su već igrali.
Mladić se preznojava.
”Možda nisam dovoljno lepa?, nisam dovoljno seksi„ Kaže Linda vojnicima.
Crnac uzima dugački Crni pendrek.
!@#$j. Životinjo. Udara priliiku na kolenima. Vojnici se pridružuju i krici i jauci zvone hodnikom.
Hasan na kratko gubi svest. Vidi kroz maglu samo pod i čizme vojnika.
”Ja čekam„ kaže Crnac.
”Čekam. Ako ne budeš !@#$o nabiću ti ovu palicu pa ćeš uživati, pederčino„.
Gura pendrek među noge mladiću koji se uvija.
”Milost, milost„, zapomaže Hasan na arapskom. ”I am not guilty„, seti se onda engleskog. Za tren mu to izgleda kao spasonsona formula. Linda mu se unosi u lice.
”Svinjo. „!@#$j svinjo.”
Vrhom čizme, kao da dodiruje hrpu psećeg izmeta, dotiče polako njegov ud.
Hasan pokušava da ga stisne rukom. Pokušava da zamisli sve što je ikada zamišljao u ovakvim prilikama. Pomera ruku, ali ne oseća nikakvo zadovoljstvo. Ne ide. Ostaje mlitav i jadan. Upinje se i trudi se. Svi se smeju.
Graške znoja izbijaju na Hasanovom celu. Od sramote i od straha.
„Svinjo impotentna, zar nisam dovoljno lepa?”, urla Linda.
Plavokosi vojnik iz Penslivanije pritiska štap za elektrošokove na zatvorenikova leđa. Pritiska dugme.
Hasanovi mišići pretvaraju se u okean bola. Noge se trzaju. Ruke se trzaju. Sve se nekontrolisano trese, jauče.
Vojnicima je sve tako smešno. I Lindi je smešno. Mladića ponovo vezuju i stavljaju mu vreću na glavu. Odvode ga.
Linda seda na stolicu. Crnac je peder, sada će silovati zatvorenika.
Krici iz ćelije ubrzo je uveravaju da se to i događa.
Na TV-u ide spot sa J. Lopez.
Linda zamišlja prvo da je ona J. Lopez, onda da poseduje harem ovakvih mladića. Svi su vezani, vezane su im i oči. Svi je obožavaju, ljubi njihova mišićava tela. Uzima u usta njihive obrezane glaviće. Grize njihove bradavice…
Jedan od njih joj se sviđa, ona ga u mašti pretvara u mladog poslovnog čoveka koji je advokat u Vajomingu.
Bogata je. Zajedno odlaze na medeni mesec.
Hotel u kome odsedaju liči na onaj iz CNN-ove reklame. U kome je odsedala i princeza Dajana sa svojim ljubavnikom.
Svaka soba ima đakuzi.
MC
