Ruka mi se znoji. Kvaka koju držim prljava je i masna. Sve je staro i trulo u mom domu. Hodnik je slabo osvetljen, pun starih bicikala. Neispravni su, ali žao mi je da ih bacim. Pogledom pratim linije njihovih metalnih ramova. Nekada sam na njima jurio kroz noć vrišteći kao mladi djavo pun pohote i snage. A sada?

Kao da nema snage u mojoj ruci. A potrebno je tako malo. Stojim, Stojim tako. Ništa se ne dešava. Šta bi sve moglo da se desi? Šta bi sve moglo biti? Da li i u hodnicima drugih kuća u ovoj ulici sada isto ovako stoje ljudi iza vrata? Možda i oni čekaju? Možda i oni znaju? Da li u nekoj od poluzamračnih kuća stanuje neko da podeli moj strah, da klimne glavom na moj užas, da kaže da se i on ili ona plaše ponedeljka, da mi potvrdi da moje sumnje nisu neosnovane. Da mi stegne ruku i kaže „I ja se tako plašim ponedeljka”, ili „I ja mislim da zapravo živimo u velikom koncentracionom logoru”

A onda mi se čini čujem neke korake. Kao da neko hoda napolju, kao da se neki nepoznati čovek približava mom domu. Razmišljam brzo. Treba li izaći odmah, mahnuti mu u znak pozdrava, viknuti nešto, bilo šta, kao: „Dobro veče, vidim da i vi volite noćnu šetnju”? Ili treba iskoračiti baš kad bude pored vrata. Nabasati na njega ili nju; izvinuti se i reći: „Ja baš iskočio napolje u šetnju” Iskoristiti priliku i utvrditi radi li se o živoj osobi ili automatskoj utvari. Treba li možda pustiti da nepoznati prođe, a onda otvoriti vrata, sustići ga, protrčati pored njega ili nje i radosno reći „Izašao sam da poljubim noć a Vi?”

U tom razmišljanju vreme prolazi i koraci već odmiču i nestaju u noći dok se graške ledenog znoja cede sa mog čela. Vreme ispušta sve prilike, vreme je grobar svih planova i podli saboter svake pobune. Vreme prolazi neopaženo kao da ga kradu neki vešti i nemilosrdni lopovi. Kap po kap ističu naši životi u smrdljivim, zagušljivim hodnicima u kojima se stalno čeka na nešto: na rešenje komisije, na operaciju, na porodjaj, na rezultate ispita, na dozvolu, na… Krv mi kjluča u naletima besa, u naletima gneva. Izaći, izaći, izaći, …

Čitavom svojom težinom pritiskam kvaku. Škripanje nalikuje hroptanju bolesnika, neumitno, suvo. Kao zavesa pred nepoznatim spektaklom nekog mini teatra, vrata se otvaraju. Mrak hodnika zamenjuje nešto sasvim drugačije. Nekakv sjajan, čudan ambijent.. Svežina, pokret. Sjajne kapi kiše osvetljene uličnom rasvetom klize spajajući nebo i pločnik. Raspadaju se, rasprskavaju se dole.
Ja želim. Ne znam šta,.ali osećam samo da želim. Želja radja pokret, pokret radja radost, radost radja život. I znam da sam živ.

Naprežem se da napravim prvi korak, prvi dah. A onda - čuje se prvi otkucaj crkvenog zvona. U panici sam, kao lopov uhvaćen na delu, čini mi se da me je neko unapred izdao, izdao. Evo i drugog otkucaja, trećeg. Sekundu sam miran u nedoumici, a onda onaj užasni osećaj kao da padam skoro prazni moja creva. U užasu tražim ivicu vrata, zaboravljam na kišu. Otkucava ponovo. To nije zvono, ja sam to zalupio vrata i kao dresirani pas vraćam se nazad u sobu. Poslednji otkucaj zatiče me kraj prozora, poslušnog i mirnog, kao psa. Razmišljam o tome kako je već deset sati. Sutra je ponedeljak, treba se spremiti za posao. Tako rade svi i drugačije ne može biti. Da nije tako, ulica bi odjekivala pesmom, a veseli ljudi iz susestva zajedno bi stajali pod strehama ili ispod kišobrana i pričali o kiši. Ali jeste tako,. Na ulici zaista nema nikoga.

Neka nejasna sumnja nagoni me da proverim, da pogledam da li je neko video, da neko možda sasvim slučajno nije bio svedok mog ispada, koji mi kako vremne odmiče, izgleda opcesan, sraman i nezamisliv. Toliko neprijatan i negatrivan da ga vrlo brzo zaboravljam. „Šta sam to hteo?” mislim se, primičući se staklu, ostavljajući da soba bude zamračena pre nego se mašim daljinskog upravljača i upalim televizor. Ono što vidim napolju čini da odahnem, iako me iznutra hvata neka neobjašnjiva nervoza, neka nejasna gorčina…
Svi prozori prekoputa su zamračeni.

MC