Ako ti jave umro sam,
to nije istina, draga,
samo sam ko ptica odleteo
sa našeg kućnog praga.
Otišao začas
do nekog drugog sveta,
al' videćeš me kad tad
u krošnji suncokreta.
Pevaću pesme još jače,
po kosi te dirati vetrom,
i igrom vragolastom
opet te činiti srećnom.
Ako ti jave umro sam,
ti bićeš tužna znam to,
jer i ja sam jednom
nekoga voleo.
I kada pomisliš kraj je,
ovom životu i svetu,
sa neba ću ti poslati osmeh,
za tebe samo jednu zvezdu.

Neukrotiva AnaKonda. Zanimljivo. Baš. K'o u bioskopu. 🤣

ovo je nudistički bioskop.. ulaz je besplatan ali nema izlaska dok ne napišeš pesmu ;)

Ulaz besplatan, izlaz kroz kuhinju. 😊

Ne poznajem Rogera

Ustvari znam njih par ali ne verujem da si na njih mislila.

Šta kad?

Dok ležim u sobi hotela u jednom gradu Srbije, polako shvatam da neki od nas nisu rođeni za život udvoje. Samoća je put ratnika i mentalno jakih osoba. Ne može to svako. Ljiljo, Biljo, Jelena i Ana. Mico, Zorico, Slavico i Dragico. 🤣

Moje ime je nesreća,
i patnja i bol.
Moje ime je navika,
i neki tamo otrcani krevet,
u nekoj hotelskoj sobi.
U kojoj smo se sreli
više puta.
Moje ime je tajna,
za tebe,
i za muzikante,
one koji su ti svirali,
serenadu,
pod prozorom,
u nekom nepoznatom gradu,
tamo negde na jugu Srbije.
Kada si me proklela,
kao poslednjeg leptira,
ranjenog.
Moje ime je osmeh,
koji ti se oteo sa usana,
kada sam ti kroz pesmu
dobacio belu ružu,
izazvao te na dvoboj,
dva lica nepoznata,
u nekom gradu na jugu,
ja nosim ožiljke svoje,
i svoju tugu.
Malena.

Evo kako bi to Konj napisao.

Moje ime je Hemendex.
O da.. hemendex. Priznaćete..
Lepše zvuči od bekendex-a
U ovom otrcanom hotelu.
U ovo tmurno jutro.
Ovaj hotelski doručak.
U ritualu za samce.
U ovom domu za starce.
Moje ime je hemendex.
Dok mažem godine na tost.
Dok grizem rane sa džemom.
Dok nestajem kao puter.
Razliven u šolji čaja.
Moje ime je hemendex.
Ništa drugo ne preostaje.
Posle šetnje bulevarom.
Sa rukama u džepovima.
U sinoćno tmurno veče.
Praznim bulevarom punim ljudi.
Ja sam jedan od njih i nisam.
Ja sam bulevar prazan i pun.
Sve do povratka u hotelsku sobu.
Do topline televizorskog daljinca.
Do preglasne tišine koja ubija.
Pokrivam glavu jastukom.
Zurim u plafon.
Pokušavam da zaboravim njeno ime.
Svoje sam već zaboravio.
Zato sebe zovem..
Moje ime je hemendex.
Priznaćete..
Zvuči puno bolje od bekendex-a.

Ja bih al nije za nju ovaj hotelski život..

Ako te stvarno voli navići će se. 😶

Na 105-om. Da ti lakše skinem zvezde. 💥

Živim na trećem. A nisam ja Supermen pa da mogu to bez merdevina da dohvatim... la la la

Ja već znam da kuvam..