Zamišljati slike. Slike iz muzeja, slike sa televizije, slike sa stanica, slike iz kataloga poznatih umetnika. Brojati slike. Uživati u sopstvenom poznavanju umetnosti. Razmišljati o porno sajtovima, razmišljati o onaniji, razmišljati o ljudima koji imaju porodicu i o tome kako su oni žrtvovali sebe i izgubili stvaralačku i ličnu slobodu. Setiti se kao je neprijatan bio prošli „Bal udavača”, kad su dame birale. Setiti se i lepih stvari. Prijatnosti sopstvene police za knjige ili one za vino, viski. Setiti se degustacije viskija, oporog ukusa u ustima. Biti pobornik degustacija, odlaziti na degustacije hleba, gljiva, ekološke i zdrave hrane, tamne čokolade, koktela. Biti ekspert u raspoznavanju kakvoće pojedinih vrsta hrane. Biti ekspert u raspoznavanju ritmova, stilova u odevanju, graditeljstvu ili make-up-u.

Osetiti strah. Ponovo maštati o stanici. Sutra je na dohvat ruke. Sutra je subota. Plašiti se vikenda, jer vikendom ne ideš na posao. Kako popuniti dan? Kako isplanirati samački vikend? Tako je lako biti sam, teška je iluzija zajedništva… Samoća pruža zadovoljstvo, sada su svi zadovoljni. Svi su srećni kad im se obratiš. Ili su barem lnjihova lica srećna. MIšići im se sami slažu u osmeh…

Opet osetiti strah, opet se zgrčiti u krevetu. Tešiti se slikama stanice, govoriti sebi da je sutra veoma blizu. Čestitati sebi na toj sjajnoj ideji, da na Stanicu odlaziš vikendom, kad ne moraš. Još samo jedna noć, još samo jedna noć puna teških i neugodnih ideja. Neprijatnih ideja. Pomisliti da bi bilo divno kad bi se sve saželo u prijatnost rutine, kulturno ophodjenje, gradjansku kurtoaziju. Razgovor u vremenu, cveću, nacionalnim jelima i drugim stereotipima jer nejasno i nedefinisano radja strah, a istost je garant mira, dosade i upornosti. Znati da istost radja i estetiku jer kako bi se pojavili kriterijumi lepote kad bi se ideja o lepom i korisnom neprekidno menjala….

Tresti se od straha. Sam. Potpuno sam. Dok sat otkucava, Dolazi starost, bolest i smrt. Na vidiku nema ni žene ni iskrenog prijatelja. Moglo bi se učiniti mnogo, veoma mnogo, mogao bi se promeniti čitav jedan život, ali promena je bolna i boli. Sem toga, svi žive ovako, svi maštaju o sopstvenom stanu, sopstvenim kolima, velikom TV ekranu, brzom internetu. Kako biti nesrećan kad imaš sve za čim očajno žude milioni nesrećnika koji žive izvan Zapadnog sveta. Znati da si srećan jer mu pripadaš. Osetiti stoga skoro neizmernu sreću.

Setiti se stanice. Vizualizovati gužvu. Mase ljudi, vozove, buku, život. Špic u osam i trideset, špic u pet i trideset. Videti sebe samog kako sediš u staničnom kafeu jer je jutro, jer je sve puno različitih ljudi, jer želiš ljude oko tebe. I znati da svi oni rade isto što i ti, skoro da su svi jedno s tobom. Znati da je sve pod kontrolom, da možeš otići i ostati sam, da možeš ostati u društvu. Radovati se slobodi koja znači da nemaš obeveza ili obzira prema nekome ili nečemu. Misliti kako je dobro bilo doneti odluku da se na posao redovno kreće ranije da bi se popio taj kapućino. Pa nije to samo kapućino. To je ta bliskost i toplina, zajedništvo, lek, najbolja terapija za usmljenost. Biti zahvalan Stanici jer ona leči besplatno, bez nadoknade pruža taj uzvišeni ternutak dana. U slatkom magnovenju, vrevi stanice, nesvesnom toku misli, dok topli gutljaji napitaka od kafe u polako otiču niz grlo. Slaviti taj sveti trenutak, jedino doba dana kad ti se čini kao da u životu nisi potpuno sam.

MC

Pusti da te samo još jednom zagrlim

Razmišlja o svemu tome u svom tvrdom bolesničkom krevetu, pridržavajući rukama stomak. Obao je i zategnut. čudi se granici deformacije, plastičnosti, svemu onome što telo može da izdrži. Onda, ono unutra, toliko noći, toliko dana već su zajedno, a sutra... sutra će ih neumitnost, ljudska ili prirodna razdvojiti. Teško joj je i da pojmi koliko su dugo već zajedno, koliko je veza među njima jaka. Pita se šta če biti od sutra, šta će biti kada njegovo postojanje predje u sasvim novu ravan. Jer stvaranje života izgleda uzbudljivo je kao i smrt, kao i ubijanje.

Sutra, sutra će je rasporiti, iz njenog trbuha izvući će mladunče, njeno mladunče. Već devet meseci on je u njoj i ona je u njemu. Zna i njegov pol i od čega ne boluje, ali ne zna kakvo će biti u stvari to biće. Kakve će mu biti oči, kakva će mu biti usta, kakav će će to na kraju biti čovek?

Koliko je samo lako načiniti čoveka? Priroda je sve učinila da bude tako lako. Nekoliko minuta strasti, gladni telesni otvori, pokreti. Beskonačno i bezuslovno privlačenje muškarca i žene, Nesuvisli drhtaji, bespomučno životinjsko režanje, grčenje i ženke i mužjaka i onda – pad u crn mrak. Nešto kao nesvestica, kao nepostojanje.

Zatim promene, sve promene. Ona crna krv, ono raspadnuto tkivo što svakoga meseca curi iz nje, to prestaje. I to je samo prvi znak. Pa posle, čudan smiraj u glavi, stomak obgrljen rukama, Kao ženka, kao kučka. Onda drugačija hrana, snovi o neobičnoj hrani. Svakog jutra promene, gojenje. Kao da taj unutra ima neki višu vlast, kao da on ima pravo da promeni, da načini nešto drugo i novo od nje. A tome se ne može odupreti.

Prvi otkucaji iznutra. Znači da se tamo stvorilo nešto. Nešto novo, neko drugi, neko ko nije ona, neko kome je ona neophodna kao ljuštura, kao zaštita, kao izvor hrane, kao sve. U glavi ono nepomitno, neupitno, neunišivo znanje koje imaju i krave i vučice. Ljudska ženka nije mnogo drugačija. Ona više nije svoja. Ona više ne zna. Njen um, snovi, ideje, to je nebitno, to je glupo, to je nevažno. Ona je mi.

I važan je samo plod koji joj oduzima dah, oduzima krv, koji je menja, koji je javno obeležava. I druge ženke se nesvesno dive, drugi mužjaci gledaju u stomak. Iz njih govori ta bezumna mudrost životinja, ono što oni zaista jesu. Tamo. Tamo unutra, krećući se svojim malim rukama, svojim malim nogama, rastežući se i sisajuči je, uzimajuči joj snagu i uzimajući joj život koji mu treba, kojega je gladan.

Jer on je u stvari jači od nje, koliko god izgledao mali i nejak, on je manje mrtav, a ona manje živa. On je na početku, on se nastavlja, on je tek je počeo umirati. Razmnožavanje je nagon, kao žedj za parenjem, kao slasno prepuštanje umiranju ili ubijanju. Prepusti se, ispusti seme u meni, potopi me i iz mene će izrasti veliko drvo.

Od nje ništa neće ostati. I ne zanima je. Sahranila je sebe. Sahranila ambicije, snove, žedj kafića, tamne noči, svetle noći, muziku, trip, san. Ona je tu, on je tu, skoro da se odvojio. Sutra.

Majka spava poslednju noć sa sinom. Kao da će ga u zoru streljati, kao da će joj ga uzeti. Zakonski, njega još nema, za nju on postoji već dugo U njihovom odnosu, kakavog jedino znaju do sada, on će nestati, rodiće se neki drugi, rašće nezaustavljivo i udaljavaće se od nje.

Sutra će rasećinjeno meso i to će se desiti. Kako joj rastanci teško padaju, ali ovo nije rastanak, on se nikada više neče varatiti, da bude ovako blizu, da sve deli sa njom. A ona je sve odavno već dala, ništa ne sledi i ne čeka odluku. Odluka je davno donesena.

Tone u san, svesna da grli svoj ogromi trbuh.
„Pusti da te samo još jednom zagrlim”, kaže mu u sebi.

MC