Idi,
dok još traje zima,
u proleće opet se budim,
a ne bih da te ponovo sretnem
ranjenom srcu
da budeš tuga još veća.

Idi,
dok još u snu se borim
da zaboravu te predam,
iako znam da sećanja
nikada nikome neću dati
kao što i tebe ne dam.

Idi,
žurnim korakom
beži sa lica mesta,
da te ne osumnjiče
kao ubicu,
i osude na doživotno
lutanje.

Idi,
pokušaj da me se ne sećaš,
ni kada zore snegom zabele,
ni kad se na tvoj grad
spusti memla kao
u lošoj priči.

Ni kad decembar
čarima svojim
vrati godine unazad,
i ceo film u kome
smo igrali glavne uloge,
pred očima ti se stvori.

Čak ni tad nemoj da se sećaš,
prozore i vrata
svoga srca zatvori.
Zauvek.

Idi,
stazama svojim
i izbriši tragove za sobom,
da te kojim slučajem
ne pronađem,
mada srce druge tragove vidi.

Idi,
i nemoj da se okrećeš,
ni pogledom da me tražiš.
Neka ti živa slika
ostane kao pečat.

Idi,
u zoru novoga jutra,
u neke bolje dane
i neko lepše sutra.

Da i kada se nekad
možda slučajno setiš,
onako kao kroz maglu
ne prepoznaš ko se
u tom liku krije.

I ne znaš ko to još
tamo daleko,
zbog tebe peva i pije.
Idi.