Sećam se nekog Miše Crnog.
Dobar fudbaler, bek, čvrst, glavat, nosat, nosio je kopačke broj 48. Ponekad, kad smo imali trening, a naš trener bio neki Uča, poređa nas ukrug na centar i kaže: „Ko ima najveću karu, nek’ pokaže!”
Uča je bio lafčina, zafrkant, voleli smo ga, a i on je voleo nas. Sećam se kad je „Patlidzan” iz Beograda gostovao u našem malom gradiću. Platila im fabrika stakla neku lovu, i što da ne, došli patlidzanovci da nam pokažu kako se igra svetski fudbal. Mi se okupili oko našeg šesnaesterca, oko trenera Uče, i slušamo ga. Bio je zaista dobar kenjator, ne mogu da se setim svih njegovih govorancija pred utakmicu, samo znam da bih se, slušajući ga, naježio i dobio neku strašnu energiju koja me je kao vetar nosila po terenu. Uču ne smem razočarati, makar ostao bez obe noge, makar me hitna pomoć nosila u bolnicu. Sav sam drhtao od uzbuđenja i jedva čekao da lopta krene sa centra.
Tog dana, patlidzanovci se zagrevaju pred njihovim golom, a Uča okupio nas u šesnaesterac: „U krug, u krug!”, naređuje on. Mi se skupili u krug, on doneo neku torbu punu kopački i stavio nasred onog kruga.
„Mišo, izađi!”, kaže trener Miši Crnom, a ovaj poslušan, kao dresirano pseto stade nasred onog kruga, pored torbe pune kopački.
„Izvadi budžu, Crni”, zapovedi trener.
Kao da se radi o najobičnijoj stvari, Crni bez imalo stida poslušno izvadi onu stvar.
„Ajde, pripremi je, pa da počnemo sa ređanjem.”
Crni malo prošeta kožicu, zagreja ga malo, pa kad oseti da je očvrs’o, reče: „Spreman sam, šefe.”
Uča poče da vadi kopačke, vezane u par pertlama, i da ih okačinje na Mišin alat, polako brojeći svaki par. „Jedan, dva, tri, ... dvadeset pet, ... trideset.” Bila je to, zaista, gomila kopački, čitava prodavnica cipela okačena na budžu Miše Crnog.
„Trideset pari kopački”, reče Uča pobedonosno, „trideset pari.”
Miša je stajao povijen malo unazad gornjim delom tela dok mu je trup bio istaknut napred, i gomila fudbalskih cipela visila je na njegovom alatu.
„Može li neko da bije tim koji ima ovakvog fudbalera, koji ima ovakvu patku, koji ima ovaj čelični klin sposoban da se za njega priveže čitav brod.
”Ne može!„, dreknusmo mi dok publika znatiželjno gledaše u našem pravcu, ne znajući šta se dešava.
”Ne možeeeeee!„, ponovismo mi još jednom.
”Pokažite im, momci, šta znaju Moravci, pokažite tim razmaženim Beograđanima šta nama visi među nogama. Pocepajte im mrežu!„
”Hoćemo„, povikasmo mi i, sačekavši da Miša skine sve one kopačke, rasturismo se po terenu.
Tog dana, na divnom terenu igrališta Sportskog kluba ”Borac„, dok je sunce nad planinom Juhor zalazilo, Patlidzan je gubio utakmicu od jednog trećerazrednog tima Srpske podsavezne lige.
Deset minuta pred kraj, na jadvite jade, Vladica Kovacevic uspeo je da izjednači. Međutim, vraćajući se udobnim autobusom za Beograd, svi do jednog, zajedno sa njihovim trenerom, patlidzanovci su znali su da su ih igrači ”Borca„ nadigrali.
Ceo grad je slavio pobedu, a Mišu Crnog i trenera Uču navijači su nosili kroz grad. Kažu da se u toj opštoj gužvi, neki vlah VAJTBLEK, gradska fufa, uhvatio Miši za karu i tako, kao na vratilu, visio dok su ga nosili kroz grad. Ja lično to nisam video, ali ušlo je u legendu...
Toliko, ajd u zdravlje, i istina nikada nije vulgarna. Tako su bar mene učili mangupi u tom malom gradu kraj Morave. ”

Ahahahahahahaha ahahahahahahahaha hahahahahaha izu ga Zori iz šimika hahahahaha
Tajka briši temu vepar pulen opet izduvao ahahahahahahaha hahahahahaha

Zvezda je gigant u odnosu na Partizan, a kad igrate protiv Real Madrida, ili Barselone, zna se... Sudija naginje na stranu Real Madrida i Barselone...

Tako je i kad Zvezda igra sa misevima, koji se zovu groBARI BARI BARI aka Partizan...he he he

Vama je usud, koj ivas proganja nocu, i u imenu...groBARI BARI BARI BARI BARI...he he he he

Misevima, koji namestaju i kupuju utakmicu, kuci, na svom stadionu, protiv treceligasa iz Vranja!? he he hev

U

U

S

T

A

T

V

O

J

A

J

A

J

A

I

S

C

E

D

I

T

I

pisac u pokusaju brise sve kad ga neko pomene! hahahah