1. Фотографјиа. Било какав позитиван чланак уз ружну фотографију не значи ништа. Ако прикажу, рецимо Новака, са неком гримасом, свог искривљеног, то је снажна порука. Фотограф има избор од стотина фотографија за време једног меча али уредник бира која ће се фотографија наћи поред текста.
2. Наслов. Наслов се узима здраво за готово, тако је новинска форма звана вест најбољи облик манипулације јер је примамо у целини, као истину. Кад читамо коментар, укључујемо своје критичко мишљење али кад читамо вести, усвајамо без примедби. Наслов је мала вест.
3. Прва реч у тексту, прва реченица, први пасус. Тако, ако неко, рецимо, напише у првом пасусу да је Тием правио грешке које не прави увек, а Новака споменемо тек у друом или трећем пасусу (параграфу) - то значи да Није Новак победио неко је Тием изгубио. Абсолутно нема везе какве хвалоспеве о Новаку пишемо у трећем параграфу. Порука, свесна и подсвесна, је већ пренешена.
4. Реч која стоји пре или после имена (Новака или неког другог човека који је предмет написа). У енглеском нарочито, речи могу имати вишеструке функције, рецимо 'Novak broke oponent's defense' подсвесно може да значи „Новак сломљен” ако читамо само прве две речи. Одговорно тврдим да се овај трик, ван сваке сумње, масовно користи у данашњем новинарсту. Јако, јако често, свкоро увек.
5. Тон. Ако пишемо о нечијој победи без икакве егзалтације, без одушевљења или макар снажног одобравања за нечији квалитет ми читаоцу преносимо утисак да та победа и није нешто посебно, да тај играч и није тако важан итд. итд. Методична анализа, смирен, донекле хладан тон, сугеришу да је меч био досадан и да је победник неинтересантан. Чак и ако користимо неке суперлативе који су овештали, досадни, исти се ефекат постиже.

Ово је само сасвим мали део лингвистичке и визуелне манипулације.