U ratom razorenoj i podeljenoj Libiji, ove godine treba da se održe predsednički izbori. Zemlja je podeljena na više frakcija, sukobi tinjaju, kriminal je veliki. Inflacija je oborila standard višestruko u odnosu na vreme od pre 7 godina, standard je danas niži nego u Albaniji, a bio je na nivou recimo Mađarske.

Najpopularnija figura danas u Libiji je Saif Islam Gadafi, sin velikog Gadafija koji se obrazovao na Londonskoj školi ekonomije (gde je stekao doktorat), i bio je glavni reformista pre rata. U ratu uhapšen, zatočen i osuđen na smrt, ali je nedavno pomilovan. Sud u Hagu ga traži zbog „ratnih zločina” iako nije bio u vlasti Gadafija mada je imao veliki ugled i indirektan uticaj, čak je i sam tražio da ga izruče jer je bio zarobljen u nekom plemenu koje mu je ipak sačuvalo život. U Libiji mu je suđeno u odsustvu ali presuda na smrt nije nikad izvršena.

Danas svi gledaju u mladog Gadafija kao u poslednju nadu da se ujedini razjedinjena zemlja u kojoj haraju bande. ISIS je bio aktivan, sada nije, ali ima više zaraćenih delova i plemena. Gadafi ima podršku široku u celoj zemlji, najpopularniji je, najviše jer se svi sećaju vremena diktature njegovog oca s setom, kao vremena mira, stabilnosti i prosperiteta. Takođe, kao sin Gadafija jedini koji je ostao u zemlji, sa izvesnim iskustvom reformatora, ima neku vrstu legitimnosti, i oko njega bi se mogli složiti inače podeljeni Libijci - kako oni u Tobruku, tako i oni u Tripoliju ali i među južnim plemenima.

Ima još kandidata, ali Gadafi je najozbiljniji i zaista, paradoksalno, predstavlja nadu za mir. Ako oko njega uspe da se ujedini napaćena zemlja potonula u bezakonje, biće dobro. Paradoks je i u tome, da nije bilo Klintonine intervencije i „arapskog proleća” fingiranog spolja, Libija bi izbegla razaranja, a Gadafi, koji bi do sad već umro i prirodnim putem, bi zemlju i ostavio reformatoru Saifu Gadafiju, i došli bi do istog što se vlasti tiče, ali bez razaranja i čerečenja zemlje od strane zapadnih lešinara.